Јасенка Лаловић, рођена је у Бару 1965. године, одрастала је у Буљарици, поред мора. Основну школу завршила је у Петровцу, гимназију у Бару, а потом је уписала студије социологије на Филозофском факултету у Београду. Радила је на Радио-телевизији Србије. Удата је, живи и ради у Београду. Увек се бавила писањем, ипак, тек у педесетим годинама је објавила свој први роман „С оне банде моје горе“, којим је започела, писање трилогије Брда од пелина.
Ово је роман о обичним животима, ода жени са црногорског крша са ове и оне стране банде, препуна мириса босиока, лаванде и пелина. Прва књига говори о женама у којима ће сваки читалац препознати делић себе, сестре, мајке, баке. Трилогију чине мозаик ликова Велика, Боса, Милица, Јованка, Илинка и њихових мајки, очева, браће, рођака, комшија и пријатеља, преко којих пратимо судбине свих учесника ове необичне црногорске саге о породици. Радња романа одвија се пред почетак Другог светског рата, који само што није почео и то време боји све ликове које полако упознајемо.
Књига се дотиче обичајног права, права које је изнад оног написаног, оног права које преносимо са колена на колено. Њено приповедање се може односити на било коју страну нашег несретног Балкана, јер пише о женама које су васпитаване и научене од рођења, да је задатак жене да рађа, одгаја и ствара главу породице, јаког мушкарца који би требало да изнесе сав терет тежачког живота. То су жене које су научене да мушкарца стављају на пиједастал, био то њихов син, брат, муж или отац.
Како сама каже, писала је језиком који је покушала да очисти од свих савремених речи и израза, за које зна да их не би разумела њена баба Драгица, тако је добила текст који је ослобођен сувишног, разумљив је, топао и архаичан. „Што се тиче самих архаичних израза, када очистите језик од свих фраза које га данас оптерећују, долазите до језичке есенције. Ријечи су ми се саме наметале. Као да сам са руба заборава хватала неке изразе за које заиста нисам сигурна да сам их икада употријебила, али сам их се сјетила.“
„С оне банде моје горе“ је омаж патријахалној породици. Јасенка је аутентично и с поштовањем уздигла црногорске жене. Писала је о жени као стубу те породице, која све трпи, разуме и попут лепка све спаја. Писала је о жени која се увек морала (из)борити за живот и свој грумен мира, а да је притом знала како да остане достојанствена, пречесто носећи не само своје бреме, већ образ и част целе породице. Јасенка је одала дубок наклон традиционалном, ономе одакле потичемо и чиме можемо и треба да се поносимо, правим непролазним вредностима, вредностима које треба чувати, надограђивати и преносити свом потомству.

Кључна реч: традиција, породица, љубав, аутентичност.