Прво што ће заинтригирати читаоца при сусрету са овом књигом је њен наслов – шта то Земља 2.0 представља? Је ли то нови, побољшани свет ка којем тежимо, његова постапокалиптична (не нужно лепша) верзија, нека новооткривена планета-двојник или нешто сасвим друго? Још привлачи пажњу песнички поступак којим Ана Марија Грбић гради свој поетски израз мешајући поезију и прозу, те пратимо чак три гласа – наратора и два именована лирска субјекта који се међусобно дозивају и допуњују. Стиховни делови пуни су епских елемената, а из прозе избија лирика. Све је помешано, све се прожима и све увлачи читаоца у својеврстан песнички свет, у Земљу 2.0.

Већ је после првих прочитаних редова јасно да је потребно удахнути дубоко и суочити се са свим табуима који нас окружују, а од којих је највећи – смрт. Лирски субјекти (а могло би се рећи чак и ликови) ће се представити и директно и јасно проговорити о себи, о проблемима данашњице, о општим темама чије крхке пукотине тако лако прекривамо једним покретом руке. Шта нам је све то ускраћено, а са чим смо морали да се суочимо прерано? Како то политичке и друштвене околности кроје наше одрастање, нашу младост и наш живот? Од Сарајева до Београда, мењајући дијалекте и играјући се са језиком, песникиња указује на проблеме једне генерације која их, парадоксално, не доживљава тако, већ их прихвата као датост сопственог усуда.

Земља 2.0  тера читаоца да јој се враћа. Земља 2.0  је књига о нама, о генерацији која се тражи и чији глас тек треба далеко да одјекне, а од чијег се звука леди крв у жилама.