Потресна књига. Песник тумачи човека и његов живот по наруџбини тог истог човека који је у болести пожелео да његово име и судбина остану забележени у стиховима. Ова невелика збирка по обиму, а велика по трагици коју носи једна од најважнијих песничких књига у српској поезији друге половине XX века.

Уместо фусноте, Раичковић је оставио запис о томе како је и зашто ова књига настала: песник и Владимир Пурић из Сопота, земљорадник, заједно су се лечили и болесни земљорадник је затражио од песника да му напише песму о животу и о болести. Шта ће ти то? питао је песник, а болесни Владмир Пурић је одговорио да жели песму за успомену, ако остане жив, а ако не остане жив да песма остане песнику. Тада је наступила драма у тишини болесничке собе, драма чекања и стварања. Владмир Пурић је гледао песника из свог кревета, очекивао је песму; није више узимао ни храну ни лекове, али се надао да ће преживети у песниковим стиховима.

Стеван Раичковић не би био то што јесте да није прихватио позив да тумачи живот болесника који се нашао пред смрћу. У разговору, песник поставља лирско питање Владимиру Пурићу, како је успео да се толико разболи, а овај одговара да је много радио, косио је чак и ноћу.

Стихови који су пред читаоцима преживели су деценије и постали незаобилазно штиво у песничком тумачењу болести и филозофском тумачењу човековог трајања. Такозвани обични човек пожелео је да има своје знамење у песничкој књизи. Дирљиво је поверење болесника у поезију као што је дирљив и одговор песника.

Читалац ће видети и како се природно рађа један од најпознатијих стихова целокупне српске поезије где се ноћни косац указао као бела тачка једина на црној домини.

Посебна вредност ове књиге јесте ширина њеног захвата, јер збиља је могу читати деца и одрасли, уметници и научници, страствени читаоци и они који се ређе са поезијом друже. Ово је књига чија вредност из дана у дан и из века у век расте; овој књизи се многи враћају.