Недавно се у издању Архипелага појавила петнаеста песничка књига Живорада Недељковића, једног од наших најзначајнијих савремених аутора. Добитник престижних награда (Змајеве награде Матице српске, Дисове награде, Жичке хрисовуље, Награде „Меша Селимовић”…), превођен на бројне језике, овај песник и уредник песничких књига и овом збирком настоји да искаже поверење у снагу песничке речи и неодвојивост лепог, доброг и истинитог.

Као и у ранијим својим збиркама, Недељковић полази од свакодневице у коју је уроњен, тзв. малих ствари, интимног породичног круга и датости тренутка да би потом прешао на етичка питања овога света који сравњује своје избочине / Ушива вододерине и ждрела не либећи се да проговори о злоделима крвника и мучитеља, очева нација, генарала и првих дама. Супротстављање амбијента личних и породичних привржености лирског субјекта свету ужаса и мржње у овој збирци је још једном варирано, али су неки од мотива уведени у ранијим Недељковићевим књигама сада истакнутији и нарасли до нових, самосталних тематских целина (мотиви државе, преваре поретка, поделе моћи и, с друге стране, Господа, молитве, Песника). Тематизујући наново питања песничког стварања, аутор још једном подвлачи да је управо копање и силажење, мучно понирање, у језичке дубине, а тиме и онтолошке, заправо успон.