Замислимо једну жену која је имала дугу, плаву косу, светле и блиставе очи, бледо и нежно лице, грациозан ход… Има таквих жена, али једна је међу њима Лаура о којој је песник Франчееско Петрарка испевао ову књигу која вековима побуђује пажњу читалаца, посебно песника. Има стручњака који сумњају да је Лаура постојала, те да је њен изглед можда Петраркин приказ замишљене женске лепоте – више идеал него портрет стварне особе. Вековима траје расправа да ли је Лаура била стварна особа, али се сви слажу да су песме о Лаури велика поезија не само у епохи кад је настала него и поезија која има незаобилазно место у историји литературе.
Сматра се да се опевана дама звала Лаура де Новес, Петрарка је писао о њој и после њене смрти, па је други део Канцонијера испуњен тугом и сећањем. Канцонијер је настајао око 40 година – од приближно 1327. године, када је, према предању, први пут угледао Лауру, па све до 1368. године; збирку је дорађивао готово до своје смрти 1374. године.
Главни квалитет Петраркиног Канцонијера јесте дубока анализа човекових осећања и унутрашњег света. Петрарка не описује само љубав према жени него и своје унутрашње сукобе. Велику пажњу посветио је својим осећањима. Постао је узор многим европским песницима који су кренули у петраркизам.
Ради размевања самог песника, читалац треба знати да је Франческо Петрарка син нотара који је био присталица беле гвелфске странке. Због политичких сукоба породица је била приморана да напусти Фиренцу. Франческо је имао млађег брата, монаха којег је веома поштовао. Иако се није женио, песник је имао двоје ванбрачне деце. Над‌живео је сина Ђованија који је умро од куге, а ћерку Франческу је признао и она је живела са песником током његових последњих година.
Петраркине песме су доказ да човекова љубав и песничка фантазија понекад премашују реалне међуљудске односе – иако је читав живот певао о Лаури, нема доказа да су њих двоје икада били у љубавној вези или да су се чак упознали. Лаура је остала велика инспирација неожењеног песника, а многе песме из ове књиге украсиле су бројне антологије светског песништва. Велики поштовалац Петраркиног дела био је Бокачо, а два генија друговала су годинама.