Постоји ли интимнији простор од стиха? 

У време када већ увелико нема „речи којих ће се песма одрећиˮ, када се песнички и свакодневни говор прожимају и саплићу на сваком кораку, а поетски потенцијал се крије у низу бројева или списку преузетом са Википедије, до аутентичности се долази једноставном искреношћу.

„Куда идем / куда журим /какав ужас / мене јуриˮ – стихови налик дечјој поезији отварају збирку и крију, на неки начин, семантичке чворове до којих се долази вијугаво, скрећући са пута да би се на њега вратило, кроз познате просторе, кроз сећања и пределе одрастања, заљубљивања, патње и утехе, брзо али сигурно, са страхом и снагом како би се дошло до оног „тешко мени / то сам јаˮ. Поезија Милице Шпадијер је (раз)откривајућа, лична, води ка самоспознаји. Стихови који се ређају прате змијолику стазу песникиње, описујући и оно „преˮ и оно „послеˮ да би се боље доживео тренутак када је „све мирисало лепоˮ. Траговима предака, путем личних ожиљака, кроз познате топониме и скоковито време, „Шар-планинаˮ оставља снажан утисак блискости, кроз сазревање и лични раст у којима се читалац лако може препознати.

Прва збирка поезије Милице Шпадијер, објављена као лауреат Награде „Млади Дисˮ 2019. године, опет се налази на полицама књижара у свом другом, допуњеном издању, чекајући да буде прочитана од корица до корица, па онда опет, по могућству – наглас.