Најновија песничка збирка једног од најзначајнијих савремених српских песника  тзв. језикотворне традиције Алека Вукадиновића чини диптих са претходном збирком Песнички атеље из 2005. године (Рад, Београд). Пажљиво компонована из две целине, унутар којих се групишу мање мотивско звучне јединице, циклуси (од Зарних терцина до Похвале слову), ова збирка показује велику разноврсност песничких облика од терцина до строфа сазданих од шестераца или седмераца. Тон басме и бајалице смењује се са молитвеним тоном и похвалом, а посебно место у збирци заузимају печати–самоцитати. Сва од музике саздана, ова поезија гонета суштинска питања поетике и песничкога стварања у духу симболизма и неосимболизма (од чисте поезије Валерија и Малармеа до оне линије српског песништва коју уцртава Момчило Настасијевић). У поезији се, како читамо и у овој збирци, откривају метафизичка изворишта, која нису од овога света:

Саго бајна почуј слова како цвиле

Рекох себи Од овога нису света

Поезија је онај повлашћени простор у коме звучни склад и хармонија воде до запретене Суштине (Песмо кажо бајна суштих обасјаја или Све што нереч рече то језик очара), а песник онај који силази у језичке дубине не би ли изнедрио Књигу (Налог је и брига: / Ствари струје, круже / Да заживи Књига).