Поезија Борислава Радовића, објављена у ауторовој редакцији у књизи Песме и неке ствари, гледана уцело, представља сасвим посебно, препознатљиво, незаобилазно место модерне српске поезије. А читана песму по песму она упућује на језичку стварност, створену речима, на свет у свету. Упркос обиљу предметности и сталном раду митског мишљења, са изосталом, понекад подразумеваном, а ретко када изговореном, за лирско певање иначе очекиваном „ја” исповедном перспективом, Радовићева поезија опире се ултимативном тумачењу. Она, напросто, хоће у тишину, у неизговорљивост, хоће језиком преко језика. Стога сваки говор о њој подразумева опрез, односно фаворизује индивидуални читалачки доживљај, боље рећи захтева да – уколико желимо да је прихватимо на оптималан начин – у текст песме, сваки пут када га осмотримо, упишемо онај неизмерљиви вишак читалачког знања или рефлексије, што је, наравно па и неизбежно, увек одређено субјектом који чита.
У Радовићевој поезији апстраховано је време настанка стихова, а и када је оно наговештено неким местом, неким артефактом, неком конкретизацијом, неком цивилизацијом, читалац га усваја више као сигнал тренутка, као одсечак митског свевремена. Селекција и врсте тих тренутака, тог опредмећивања времена можда би могли бити некакав аналитички подстицај, јер није неважно питање шта песник узима из појавног света, шта, колоквијално речено, „довлачи” у песму. Обично је то неки топоним, неки спев, или препознатљив, медитерански пејсаж, па онда, поготово у новијим песмама, не тако ретко, и неки градски призор, са мрвама наративности, најзад и неки детаљ профане свакодневице, али не предочен на веристички начин. Захватање у тривијалност нашег доба колико и у прадавност, а ни поезија ту не остаје „поштеђена” од афирмативних и циничних коментара, до изражаја посебно долази у каснијим фазама Радовићевог певања, при чему као релативно непроменљива остаје већ поменута песничка концентрација на обликовање света изван „ја” перспективе, прецизније речено, из неке претпостављене „над-ја” тачке опажања, у којој се расположење, и иначе пословично потиснут, пригушен емоционални тон тог подразумеваног, невидљивог изворишта, осећају тим више што је неизвесно ко их поседује.
Лирско поунутарњење света је у Радовићевој песми основни правац кретања песничке имагинације, пут ка песми битнији је, пресуднији и наглашенији од пута из песме. Ако нешто жели да каже „ка споља”, рекло би се да Радовићева песма понајпре посредује доживљај себе саме. Њен став о свету само је условно фиксиран или, баш по начелима симболистичке поезије, тек сугерисан, звуком, сликом и лексиком, што нас уводи у сневани простор „чисте поезије”, ако је то употребљив појам и одржива синтагма, јер је свака добра поезија, обрни-окрени, језички дестилат. Па ипак, иако скружена у себе, иако најчешће говори неким енигматичним, готово питијским језиком, иако „ћути”, за Радовићеву поезију најпре би се рекло да је прозирна, готово археолошки вишеслојна: јесте да је њен смисао услован, потенцијалан, могућ, неизвестан, али је утисак који она производи, а утисак о поезији увек иде пре њеног објашњења, кристално јасан, прозиран. Радовићева поезија рачуна са читаоцем однегованог слуха, спремног да уложену менталну енергију трампи за несвакидашњи доживљај или, сасвим једноставно речено, за час испуњеног, проживљеног задовољства.
