Од свих књижевних критичара Борислав Радовић је означен као песник културе, онај који је не само живећи живот и гледајући свет певао о животу и свету него је био загледан у књиге, па је искуства књига додао свом поимању и певању као важан сегмент укупног човековог бивствовања и тумарања по историји, империјама, документима, археологији и свим наслагама цивилизације.

Он не описује само оно што види него углавном усмерава пажњу на сутрашњи дан, анализирајући трајање појмова и појаву привида у култури. И док се игра у слободном или везаном стиху, Радовић актуелизује митолошке обрасце и уводи древне чињенице у савремененост показујући да је врхунска песничка пракса увек била и биће ујединитељ многих значења у вишедимензионални субјект који бива производ нове литературе. Искуство лично, искуство туђе као и искуство колективно једнако су заступљени као чиниоци Радовићевих песама и увек воде ка истом исходу – усхићењу које нам Радовић нуди. Песник као да нам показује путеве који су здружени у њему произвели импресију.

Чувене су међу песницима „Пев из Калевале“, „Ернестине Hoff“, „Трешња“, „Млеко и мед“, „Хеадлине news“… И треба да им се читаоци изнова враћају. Радовић је био толико строг као песник да је на крају сузио целокупну поезију на избор од четрдесет песама, а овај избор је пут према том коначном избору. Читамо песника који је био одговоран према стиховима на тај начин што их није тако често ни писао ни објављивао. Оставио је незаобилазно дело у историји српске књижевности, а као преводилац и уредник има такође незаобилазно место у историји српске културе.