Збирка песама „Контра“, настала као резултат синтезе песничког рада двојице песника, подразумева поетски покушај да се обухвати гротескна и патолошка слика једног света и једног времена. Екстровертна, ерудитна, херметична (густо метафорична) поезија двојице песника индискретно, храбро и без компромиса залази у све поре једног система. Уметнички транспонована реалност кроз визуру песника је место владавине медиокритета, друштво корпоративног и банкарског фашизма, тираније медија, то је друштво у коме политичко идолопоклонство, друштвене интеграције и бирократске норме чине накарадно тројство нове религије; то је кафкијанско друштво хулигана и охолих, орвеловски свет у свој својој снази и величини.

У првом, од три циклуса збирке, песници јасно дефинишу свој поетички принцип. Они желе речима да сруше устаљени, стерилни поредак ствари, истовремено наглашавајући да је време ларпурлартизма прошлост. Отуда песници, смели у садржини и без индекса забрањених речи, једним неканонизованим речником поручују да је време да се речима жигоше невреме у коме живимо. Тако, ангажована поезија мора да буде директна, храбра, сировим језиком написана, мора да буде резултат пажљивог посматрања и правилног расуђивања али истовремно и да се насмеје бесмислу у коме живимо и нашим менталитетским бољкама. Таква је ангажована поезија коју налазимо на страницама „Контре“, таква поезија треба да буде ако жели да опева ово наше савремено непочин-поље, таква треба да буде у настојању да докаже да се речима може приближити сва апсурдност савременог доба.