Први роман Дејана Алексића, афирмисаног песника и писца књижевности за децу, Петља, сасвим извесно читаоца неће оставити равнодушним. Прича о потрази за властитим идентитетом, главне јунакиње Дине Поледице, која је, симболички, рођена на дан Титове смрти а коју је одрастање у култури страха и неизвесности учинило отпорном на зебњу пред ауторитетима, исприповедана је у првом лицу. Поигравајући се са формом билдунгс романа, али и жанром крими приче, Алексић нас упознаје са неприлагођеном, бунтовном јунакињом која има петљу да не пристане на наметнуту равнотежу и која је окружена готово до нивоа карикатуре сведеним ликовима. Сликајући једно тешко оболело друштво, аутор овог отворено ангажованог романа, посеже за иронијом и гротеском. Не заборављајући представнике неуклопљених и маргинализованих Петља на симболичком нивоу постаје збирка малих усамљених универзума којима је потребно будно, стрпљиво уво, да у њега саспу горки талог из окрњених лонаца своје душе. Сукоб са подразумеваним односно петља да се иступи из додељених улога води до језгра (суштине) властитог бића које је метафорички доведено у везу са омфалосом, пупком света. Симболика ока, чвора, мандарине лирским средствима гради поетичку потку овог романа израслог на укрштају пародичних тонова и запретених лирских знакова.
Većina roditelja voli da zamišlja budućnost svoje dece kao put u život lišen neizvesnosti. Za to je potreban siguran posao, a teško obolelo društvo traži apotekare. Mnogo apotekara. Ekrane su već bili zaposeli vidovnjaci i iscelitelji, a prometna raskršća – apoteke, male mirišljave kasarne sa uredno postrojenim medikamentskim jedinicama. Narod je dolazio da se naoruža utehom i otupelošću. Utehom, da bi mogao da živi, a otupelošću – da ne misli o životu sklepanom na temeljima utehe.
