Ljudi bez grobova: Goldbahova hipoteza
Ljudi bez grobova: Goldbahova hipoteza
izdavač: Laguna, Beograd, 2020.
broj strana: 246

Enes Halilović je rođen 1977. godine u Novom Pazaru. Autor je šest pesničkih knjiga, tri zbirke priča i dve drame. Sa suprugom Elmom Halilović u koautorskoj knjizi „Zagonetke“ objavio je 172 prikupljene narodne zagonetke. Glavni je i odgovorni urednik časopisa „Sent: list za književnost, umjetnost, kulturu“ i glavni urednik „Ekermana: veb časopisa za književnost“.

„Ljudi bez grobova“ njegov su treći roman, za koji je dobio Vitalovu nagradu „Zlatni suncokret“ za 2020. godinu. U osnovi višedimenzionalnog romana jeste priča o nesrećnoj ljubavi u patrijarhalnoj sredini na Balkanu, konkretno u piščevom rodnom gradu – Novom Pazaru. Mladić Numan Numić odmetnuo se u hajduke i besomučno ubijao 47 dana zbog neostvarene ljubavi – devojka koja mu se obećala, zbog očeve reči morala je poći za bogatijeg prosca. Numanov sin, mucavac, rešen da otkrije istinu o ocu oko čijeg imena se plete sijaset mitova („Potraga za istinom je poput bačenog koplja“ moto je romana), zapravo piše povest članova svoje porodice, ali i slika širi društveni kontekst, baveći se problemima društvene moći, korupcije, nepravde i dr.

Priča o potrebi da se ljubav izrazi i deli sazrevala je u Haliloviću, po njegovim rečima, gotovo tri decenije, vrlo uspešno dočarava širinu njegovih interesovanja, umešnost baratanja motivima iz antičkih mitova, narodnih predanja i književne tradicije, dok dinamično pripovedanje i neočekivani preokreti zaokupljaju pažnju čitaoca i zaokružuju kvalitet dela.

Odlomak iz dela

Sutradan predveče, sačekao sam Jana pred bibliotekom, ušli smo, prelistavali novine, pa u fondu pretraživali knjige. A knjige najpoznatijih pisaca drhtale su u Janovim rukama. Kao da su molile: Ne otvaraj me! Imao sam utisak da je u knjizi svakog pisca mogao naći neku nelogičnost, slabo mjesto, neuvjerljivost. Korača Jan kroz bibliotečki fond i maši se nasumično, dohvati Jesenjinovu knjigu. Prelistava. Zastane kod pjesme Keruša. Uh, nikad mi nije bilo jasno, kako je odveo pesmu u pogrešnom smeru. Koja bi keruša, kao majka, gledala kako čovek odnosi njenu štenad, a nije ni pokušala da ga ujede? Jesenjin je ovde vrlo neuverljiv.

            Mucao sam, keruša je simbol, ali Jan je bio izričit: Čak i simbol se mora kretati u skladu sa ruhom kojim je odenut. Semire, druže moj, nema više dobrih urednika, pisci brzaju, rupe i rupice ostaju u knjigama, a knjiga je kao telo – iskrvari. Ja ne rušim pisce, ali napominjem da nisu božanstva. Tako je govorio Jan.

 

Izradu portala
Šta da čitam podržalo
Ministarstvo kulture
i informisanja
Republike Srbije
Šta da čitam je jedinstveni portal za preporuke za čitanje knjiga koje su objavljene na srpskom jeziku. U radu portala učestvuje preko 30 javnih biblioteka iz Srbije.