Изговарам сада његово име, онако како су га прозивали у школи: Павловић Живојин. Збиља, где је била машта тог дечачића који се родио уочи рата, који је сазнао укус рата и чуо песму обнове. Он који је знао како певају радничке бригаде, како се удварају радници девојкама, где ашов и крамп рију кроз земљу да би настала нека нова земља, напојена уметношћу. Читао је, сликао је, снимао је Павловић Живојин да би једног дана постао Живојин Павловић. Замишљам га пред белином платна, у хладном биоскопу, у хладној библиотеци; замишљам га како гледа возове и слуша њихово клопарање и трчи за возовима. Његова уметност је као црни кајмак са горког млека детињства.
Живојин Павловић у филму није дошао на црном таласу него је био један од оних који је начинио црни талас и послао га људима у очи и у груди… Црни талас – та могућност да се сагледа свет изван званичне слике. Иако су неки од његових филмова били забрањени, Живојин Павловић није негирао могућност да их сними. Производити уметност као сведочанство – и то је била улога његове уметности, али таленат је од‌јекнуо широм света: петнаест је међународних награда украсило име редитеља, а међу њима и „Златни лав“ у Венецији и „Сребрни медвед“ у Берлину. Као писац, такође је био признат и препознат, омиљен код читалаца, цењен од уредника и књижевних критичара. Беше приповедач који прича у сликама, показује сливнике друштва, депонију званичног и поетику незваничног. Сам је писао о одвратности, а тражио лепоту. Забрањиван, а тражио слободу израза. Слављен као уметник, али наравно, усамљен. Он је записао 2. августа 1996. ове речи: „Свет је гнусан. Слобода је у машти.“
У том свету уметник не сме бити лаковеран. Живојин Павловић је зато тврдио да честа употреба речи несумњиво говори да је све сумњиво. Прича је била његово уточиште, уточиште од многих парола које су јуриле и онда као и данас. Живојин Павловић као да је причање засновао на Сартровој мисли: „У добром се роману стил брише причом.“
Филмови и књиге Живојина Павловића постали су део европске културе. Људи, кише, кафане, јурњаве и бекства, велики удес такозваног малог човека – све је ту да би показало живот онима који живе. Аутентичност сопствене речи вреди неупоредиво више од свих фосилизирајућих категорија које ће сменити већ следећи тренутак времена, јер ће и живот у наредном часу бити друкчији него данас. То је записао уметник Живојин Павловић који је гледао пролазност живота. Сада као посебну вредност препоручујем његов „Дневник“ који ће савременим читаоцима показати сегменте једне епохе, али и огромну радозналост једног духа. Писао је дневник имајући више поверења у инстинкт уметника него у дужност историчара. Читајте ову књигу која ће отворити многа врата у вама.