Културни центар Новог Сада објавио је недавно збирку песама Живорада Недељковића насловљену „Дете“, дванаесту по реду у опусу овог песника, уредника песничких књига и уредника краљевачког књижевног часописа „Повеља“.
Данијела Ковачевић Микић, у поговору издању, истиче: „Богата конотативност насловне речи дете – од чуђења, игре као императива, радости, задивљености, радозналости и првих патњи у додиру са представницима друштвене стварности („лекари, учитељи, жбири“), до негативних значења социјалне неукалупљености и наивности која је на граници асоцијалности – обезбеђује чврсто јединство збирке која би се могла сагледати и као својеврсна лирска аутобиографија (курзив К. Јаблановић), с елементима историографске грађе, с тим што се аутобиографско релативизује и универзализује језичким средствима.“ Како су критичари већ приметили у ранијим збиркама, Недељковић и у овој најновијој примењује исти поступак – креће од свакодневних животних ситуација, тзв. малих ствари, па градећи песничку слику долази до аналогија. Читав тематско-мотивски склоп на трагу је песама из ранијих збирки: мотиви путовања, фигуре оца и сина, жене, песника, Господа, државе, поретка и др. Лирски субјекат враћа се прошлости и коренима на селу, иако је презент најчешће коришћен временски облик; осећа се странцем у граду који га је прихватио.
Дубоко рефлексивна лирика, поред свих ужаса о којима сведочи, ипак нуди оптимистичку слику света, што је очито у завршној песми „Чежња“: „Сав живот је у питањима и непрестано / Одговарам, јер тако ми се живи. / Радозналом, тако ми се живи.“ Свака од 44 песме, нужно враћа читаоца на свој почетак и тражи да се барем још једанпут прочита и промисли и о питањима које песник отвара и о решењима за којима посеже.
Живорад Недељковић: ДЕТЕ
Прогањао ме је дуго исти сан: браним
Гол начињен од ђачке торбе и јакне.
На ледини крај школе. Нападају га
Мртви и наизглед живи. Познао бих
И понеког песника, бравуре.
Искрсава слика. Падам, разбијених колена.
Вичем, а глас се враћа: ја сам дете, само дете.
Исцерени, прете лекари, учитељи, жбири.
Ликују локални мангупи.
Дижу ме, све док не клонем, будан.
На новој ледини нема гола.
Нестале су речи: ја сам, дете, само.
Са јакном преко торбе и потрепштина
За дан у коме нећу одати да заиста сам дете,
Стојим на тргу, на пијаци, ходам.
***
Живорад Недељковић: СЛАТКЕ СЕМЕНКЕ
Падао је дубок снег и није био
Метафора, литота, пословица.
Каишева сланине било је мање
Него зимских месеци.
Пролећа истоветна пролећима
У машти и стварности писаца за децу.
Лета топла и плаховита попут
Образовања, а јесени налик
Описима Војислава Илића.
Поезија је била и антифашистичка
И откривалачка и удворичка
И љубавна и тамновали су песници.
Као Дис. Углавном као Дис.
Био сам мали и читао о испадима
И скретању пажње; о егоизму
И доброј вољи двора.
Тикве су цветале на лединама
И биле под сивим суморним небом
Пуне семена.
На утакмицама и у биоскопу, у школи,
Таманио сам семенке и пљуцкао опну
На под и у траву поред аут-линије.
***
Живорад Недељковић: ЧЕЖЊА
Кад би ме питали за омиљена јела,
Навео бих она која нисам пробао;
Цењени читаоци или драги гледаоци
Ништа важно не би сазнали о мени.
Набројао бих вина која никада нећу пити.
И слике пред којима у машти
Треперим у музејима древним.
Причао бих о музици коју нећу чути.
Занет, о Точку и Брамсу.
О нерођеним и њиховим усхитима.
И о државницима, нехајним према слави.
Издвојио бих стотину песника,
И још више безимених, заувек недоступних.
И заиста ништа не бих рекао о себи.
Сав живот је у питањима и непрестано
Одговарам, јер тако ми се живи.
Радозналом, тако ми се живи.
