На глобалноj књижевној сцени ова књига представља пионирски корак у описивању и разумевању правца којим се креће модерно управљање друштвом. На почетку књиге ауторка дефинише уочени друштвени феномен који назива – надзорни капитализам , приказујући историјат развоја оваквог начина управљања друштвом који се састоји од сталног надзирања  понашања грађана, њихових навика и рутина а данашњицу препознаје као већ достигнут врхунац општег надзора. Разумевајући  надзорни капитализам  као ‚‚нову нормалност“, која је уско повезана са дигиталним светом и најјачим компанијама у тој области (Google,Amayon,Microsoft) , ауторка показује да се људско, илити корисничко искуство, складишти и злоупотребљава да би се њиме располагало ради стицања економских циљева. То се може видети на  примеру вештачке интелигенције (АI) која је већ сада у стању да ствара прилагођене-жељене доживљаје  корисника,  који истовремено одражавају јединствене тежње и потребе те особе.Овакав ниво персонализације  повећава задовољство корисника али и  доприноси  већој лојалности бренду.

Све претраге и интеракције на интернету су праћене и злоупотребљаване од стране светских компанија (Google,Microsoft) а везе и резултати се третирају као резервоар података. Најочигледнији примери за то су рекламе које “стварају нове облике понашања корисника за потребе других“, тј. великих компанија. Један од тих изума за праћење и обликовање понашања су и такозвани „колачићи“ или апликације које су по мишљењу ауторке „масивне надзорне империје“ који омогућују размену података између сервера и корисника, не ради бољег функционисања већ ради нарушавања приватности (персонализоване рекламе и огласи који се шаљу чим се отвори претраживач) као и о подсвесним микропсихолошким утицајима којима су корисници подложни кроз наметање садржаја.

Тренутна фаза укључује и настанак Chat-GPT-а кога одликује брзина и ефикасност која доводи до бржег и квалитетнијег прикупљања информација и (зло)употребе. Сада се прикупљање података фокусира на емоционални живот корисника на основу софтвера који анализира глас, лице, тело, реакције. Тако ће када корисник види неки садржај на екрану, каже или направи неки израз лица, следећи пут алгоритам на основу реакције знати да ли треба приказати сличне садржаје. Крај књиге оставља наду да је борба за права појединца могућа. Ауторка инсистира на побољшању правних оквира и закона и на условима под којим могу да се користе и деле персонални подаци.Јако битан део функционисања друштва које претендује на то да буде демократско је и подизање свести људи на злоупотребе које су могуће и које се дешавају. Шошана Зубоф каже: “Ми смо побеђени онога тренутка када пристанемо на такав начин живота који не гарантује основна људска права и као што су право на приватност и самосталност“.