Снажан и дирљив, овај роман прича без даха о љубавним доживљајима из дечачке прошлости остарелог глумца Александра Клива са женом двадесет година старијом од њега, усто и мајком његовог друга, а та прича постаје значајнија од свега што се дешава у садашњости пропалог глумца избаченог из улога у којима је увек био неко други.

Разоткривање пубертетске пожуде (или љубави ?) све друго чини чистим, а детаљи су тако поетични, толико пуни боје и укуса чулне насладе да од тела госпође Греј чине ребрантовску фигуру пред којом авети садашњости изгледају као бледе и јадне утваре.

Банвилов смисао за форензично испитивање сећања, његов дар за прецизност, способност да нас усели у собу и доведе дотле да на образу осетимо дах прожима набоковљевска преспектива у старом напуштеном вагону и рушевној шупи у којима обитавају призори прошлости: од првог сусрета са нагом женом до дечаковог подрхтавања „као пас у терању“. Схвативши да је то била једина права страст у његовом животу, остарели  Клив тумара по сопственој позорници на којој Време и Сећање, попут реквизитера, дотерују унутрашњост, гланцају намештај и премештају га по собама.

Можемо само да претпостављамо, препуштајући се заувек изгубљеном царству невиности, све до скривеног и генијално изненађујућег разрешења на крају, зашто мисис Греј, остајући током романа само с презименом, жели и успева да заведе дечака и зашто је прати немарност без страха да буде откривена.