Љоса је мемоаре написао у пуној животној и књижевној снази, са својих педесетак година, далеко од тренутка када се подвлачи животна црта и када већина пише мемоаре. Његова књига мемоара је пре свега осврт на његову политичку ангажованост и кандидатуру за председника Перуа.

Мемоари Марија Варгаса Љосе Риба у води могу се читати као роман. Љоса и на своју књигу мемоара примењује књижевну технику коју је користио и у својим романима, два наративна тока наизглед теку паралелно све док се у једној тачки не споје у један ток. У мемоарима први наративни ток прати одрастање младог Љосе, са сељењем од Арекипе, Пјуре до Лиме и коначно до Париза, са младалачким недоумицама и књижевним почецима. То су Љосини рани јади или портрет уметника у младости. Други наративни ток прати Љосу са изграђеним идеалима и жељом да кроз политичко деловање и својом председничком кандидатуром помогне Перуу. Та два пута се у мемоарима спајају на самом крају, када Љоса услед политичког пораза одлучује да се у даљем животу искључиво посвети писању. У делу где говори о свом одрастању и младости можемо уочити прегршт детаља и ситуација које је искористио или око којих је градио своје почетне романe, пре свега Град и пси, Разговор у Катедрали, Зелена кућа и Тетка Хулија и пискарало. Ови мемоари су и један својеврстан путопис о Перуу. Од Амазона, до Анда и Тихог океана, од Арекипе на југу до Пјуре на северу земље, сложена друшвена и расна структура друштва, кроз мемоаре се приказује као богатство али и проблем при изградњи Перуа.

Док читате политички део мемоара, уз неизбежно сећање на дешавања у Србији протеклих двадесетак година, не можете да се отмете утиску о сличности дешавања и актера који чине политику Перуа и Србије. Као да су на светској политичко- економској периферији, коју чине и Перу и Србија и друге земље трећег света, улоге и одлуке одавно подељене, а остао је само привид самоодлучивања.