Индикативног наслова, организована у шест циклуса, четврта по реду песничка збирка Петра Матовића тематизује питања актуалног друштвеног тренутка и места појединца у капиталистичком свету у коме владају сурови закони тржишне економије. Осуђена на неизлаз, затворена у кавезу стаклених кула, јединка је изложена сталном надзору и аутоматизму – ма колико се човек трудио да попусти чвор на кравати, он зна да је то „омча која / не попушта, поуздано опомиње / на хијерархије, норме и отплате”. У отуђеном свету рачуна, кредита, камата, усамљени појединац је „само месо гојено за сусрете / са шалтерима, са машинама” а „Звуци / бар-код читача, фискалних каса, / POS терминала прате у репететивном / ритму рутине: ехо свакодневице“. Мисао Александра Шмемана, православног мислиоца двадесетог века, да је суштински грех демократије њена веза са капитализмом, не само да нас уводи у циклус „Капитализам” већ представља једно од идејних тежишта ове збирке. У том и таквом свету без топлине, у коме недостаје само љубави („као што Кини и Америци нова / недостају тржишта”), поезија је прилика да се чују гласови са рубова, прилика да се ухвати укоштац, да се побуни против стварности која се не прихвата. Отуда су питања песничког стварања у овој књизи неодвојива од друштвеног ангажовања, а већ у уводној песми „Исијавања” лирски субјекат подвлачи да су стихови данас потребни да би се „разазнало шта је иза речи, иза свега, / поезија не значи као хлеб или новац, / већ морфијум”.