‘Urs al-Zeyn (عرس الزين)
Роман Зејнова свадба суданског писца Тајиба Салиха објављен је 1962. године и представља, поред његовог најпознатијег дела Сезона сеобе на север, класикa светске књижевности који је на српски језик преведен тек 2016. године. Салих је кроз своја дела спајао Исток и Запад, преплитао стварност и илузију, у сталној је тежњи да обједињава контрасте. Управо у роману Зејнова свадба та жеља за сједињавањем реалног света са магијским, легендарним и мистичним долази до свог пуног остварења.
Кроз прожимање прошлости, садашњости и будућности Тајиб Салих тка неодољиву причу о мештанима једног села на Нилу у северном делу Судана, чији су животи испреплетани. Све њих обасјава свoјом енергијом и смехом младић под именом Зејн. Име главног лика упућује на неког ко је „леп“ или „добар“, што је одлика његове унутрашњости док му је појава гротескна и у контрасту са именом које носи. Наслов романа може да завара читаоца да је централни мотив свадба сеоског младића. Салих мудро око овог догађаја креира причу која готово на лирски начин говори о једном народу и свим његовим културним и верским обележјима. Описујући ритам реке Нил, описује како та земља дише и живи. Сликајући његове житеље и њихове појединачне судбине са свим особеностима тла на којем су рођени, Тајиб Салих прича универзалну причу о људима без обзира на меридијане.
“Кад би остала сама са собом и својим мислима и на ум јој дошла помисао на брак, Ни’ма би осећала да ће јој удаја доћи одакле се не нада, као што божја одлука пада на Његове слуге. Као што се људи рађају, умиру и разбољевају се. Као што Нил плави обале, и што олује дуну, и урме рађају сваке године, као што пшеница расте и што киша пада и годишња доба се смењују, тако ће доћи и њена удадба: као судбина коју је Бог унапред уписао на плочу која се чува од пре њенога рођења, и од пре него што је потекао Нил, и пре него што је Бог створио земљу и све на њој. Није осећала ни радост, ни страх, ни немир кад би размишљала о томе већ је осећала само велику одговорност која ће се у један мах свалити на њена плећа. То је могло бити блиско време, а могло је бити и далеко.”
