Српски венац, од народни српски исторически и наравоучителни прича, песама, басна, пословица и загонетки исплетен, „сочињен Тодором Влајићем“ 1850, драгоцен је пример збирке дела српске народне књижевности. Како би се ово вредно, а готово непознато дело „читајућем свету приопштило“, књажевачка библиотека „на свет је издала“ публикацију посвећену Венцу и његовом творцу, која садржи фототипски репринт Влајићеве збирке и више различитих прилога. По језичким одликама, писму и правопису, збирка припада позној славеносрпској писмености и литератури, па су приређивачи др Александар Костадиновић и др Данијела Поповић Николић пренели Влајићев текст у савремену правописну норму и тиме га приближили савременом читаоцу. Научно тумачење Влајићевог дела и његових сакупљачких напора расветљено је и у прилозима, научним радовима фолклориста проф. др Снежане Самарџије и др Данијеле Поповић Николић.
„Сочинитељ“ Српског венца, „пречански“ учитељ Тодор Влајић (Вуковар 1815/17 – Београд 1881), савременик Вука Караџића, књижевник и искрени љубитељ српске историје и народне књижевности, припада оним неправедно заборављеним ствараоцима и сакупљачима с половине 19. века, који су, захваљујући својој свести о важности бележења народног усменог стваралаштва, оставили невелика али вредна дела, значајна за проучавање историје српске књижевности и очување националне културне баштине.
Курјак, научен на лако живити и себи рану набављати, једном не могне ништа по свом грабежу за дуго време наћи да једе, те тако снађе га невоља готово да скапа од глади; а будући да је одрастао у глупости и лености, и по томе научен с лажом, отимањем и крађом живити, понуди се код лисице да с њоме у љубави и пријатељству живи убудуће, по чему за онај пар да му како помогне да не скапа од глади. На ово лисица прими га ома у дружбено пријатељство, обећавши му притворно ома наћи шта да једе, само најпре да положи јој заклетву да ће јој бити веран у свему до гроба. Курјак се ома на ово драговољно склони и тако лисица одведе га код једног запетог великог гвожђа, рекавши му да метне шапе на исто и да положи заклетву. На ово он, по својој глупости не знајући шта ће га с тим снаћи, метне шапу на гвожђе и увати се у њега. Лисица му онда на ово рекне: „Ето ти сад, што си тражио, то си и добио. Био се трудити, па би имао.“ После га остави самог и оде. Овако курјак, оставши сам и дерући се од муке у гвожђу, на дреку дође човек и убије га. (Лисица и курјак)