Лузитанија је први роман Дејана Атанацковића, кога је ратни вихор деведесетих одвео у Италију, где данас на универзитетима у Фиренци и Сијени предаје више предмета из области визуалне уметности и културе. Његово интересовање за различите представе тела у историји уметности нашло је свој одраз и у његовом књижевном првенцу.

Две године пре објављивања романа Атанацковић је реализовао истоимену изложбу, мултимедијални рад који чине текст, предмети, аудио-видео инсталације. Истоветни мотиви воде, путничког брода Лузитаније, чије су потапање и страдање више од хиљаду његових путника били и формални повод за улазак САД у Први светски рат, и са друге стране мотиви психијатријске клинике у Београду, која у ратним околностима добија екстериторијални статус и постаје једина слободна зона на окупираној територију, чине тематску окосницу и Атанацковићевог прозног остварења. Пред читаоцима је фантазмогорични свет романа о одразима, огледањима, укрштајима онога што је горе и онога што је доле, испод и изнад, споља и унутра; свет испуњен кафкијанским преображајима на граници сна и јаве, надреалног и стварног, у који нас уводи одлично изабран мото из дела Петра Кочића. Успостављајући најпре интертекстуалне везе са Луисом Керолом и његовом Алисом у земљи чуда, те са Едгаром Аланом Поом, родоначелником детективске приче, Дејан Атанацковић сеже и дубље у књижевну прошлост дозивајући она остварења у којима су присуни мотиви лутања и путовања (најпре у смислу образовања) те вођења и водича. Проблематизујући однос лудости, разума и глупости, при чему се разуму не супротставља лудост већ људска глупост, Атанацковић покреће и питања веродостојности историје, односно могућности њеног фалсификовања и манипулације чињеницама.