Fuglane
Оно што за нас значи име Иве Андрића, за Норвежане је то Тарјеј Весос, писац у чијем се богатом опусу с правом издваја ремек-дело, роман Птице. У бајколиком норвешком пејзажу, где је природа спремна да открива тајне, брат и сестра, Матис Тупан и Хеге, воде једноличан живот, зависећи једно од другог. Матис Тупан, иако скромне интелгенције, има неку вишу памет којом „разуме“ говор птица и којом поставља суштинска питања о свету око себе, успевајући да одговоре пронађе у шифрованим порукама птичијих отисака канџица и њиховом лету. На први поглед бескорисно тумарало, он је јуродиви филозоф са посебним задатком спознаје, ни налик онима који су корисни у друштву и који заврше започети посао.
Заплет настаје кад у њихов заштићени и усамљеничку свет Ивице и Марице једног дана дође дрвосеча Јерген у коју се заљубљује Матисова сестра Хеге, све спремнија да напусти старе обзире и започне нови живот. Снажан, привлачан мушкарац, биће из „спољног света“ уноси промену која ће учинити да се чврста веза између брата и сестре олабављује, а цена нове љубави мора да се плати неком врстом Хароновог обола.
Тарјеј Весос спада у оне писце који своје јунаке, ма колико били неспремни за живот, слично нашем Андрићу, обавија неизмерном љубављу и бригом, поводећи се за сигурношћу коју пружају ушушкана гнезда птица.
Ставити реч муња у уста било је врло изазовно. Тад би му се у глави чудно ускомешало, и то га је привлачило. Муње на небу он се на смрт плашио- те никад ту реч није помињао по спарном и облачном летњем времену. Вечерас је пак било безбедно. Олуја се пролетос већ двапут била огласила, и то баш велика, тутњало је са свих страна. Матис се, као и обично, сакрио у пољски ве-це кад је било најжешће – јер негде му је неко рекао да гром тамо никад није ударио. Је ли то важило за цели свет, Матис није знао, али је досад, хвала богу, важило за место у коме су живели.
