Без било каквих претходних сазнања потенцијални читалац помислио би, прочитавши наслов The Clash, како је реч о историјату чувене лондонске панк и постпанк групе. Али, не. Реч је о књизи песама Драгана Бошковића која ритмизованим стиховима и стихованом нарацијом исијава језичку енергију асоцијативно блиску наслеђу британских отпадника. Но, у датом случају није реч о покушају да се напише књига панк поезије (изворно, панк није поезија, него антипоезија, крш речи које се понављају ритмички репетитивно, сумануто, све до потпуног испирања мозга), већ да се на високо стилизован начин, увођењем и стапањем најразличитијих типова исказа (ономатопеја, колоквијализми, цитати, свакодневни и путописни наратив, теоријски и религијски пасажи) досегне готово органска сугестивност говора, који би по том есенцијалном својству могао бити претпоезија (књигу отварају три песме под насловом „Када бих био песник”), а по промишљености концепта и начину компоновања свакако постпоезија, она која превазилази конвенције тог књижевног рода. У свом прешироком значењском пољу Бошковићева књига осцилира од посвете многим рок иконама и некадашњим субкултурним феноменима оличеним у групи The Clash и њиховој субверзивној, снажној антиестетици која сублимира сву неснађеност човека у епохи која је поништила хуманизам, до захтева за обновом „поверења у Богородицу”, односно до исијавања снажног осећања вере у безбожном добу. Исписана раскривајућом снагом, језичким гестовима који немају шта да траже у координатама „здравог”, академски култивисаног стила и разума, у исти мах огољени егзистенцијал и врло софистицирана, интелектуално провокативна, књига The Clash Драгана Бошковића захтева читаоца сродних мисаоних и емоционалних вибрација. Они други ту немају шта да траже. Сугестија: не читати више од две песме одједном!