Овај узбудљив савремени роман оповргава тезу да велика историја не хаје за појединачну судбину. У немачком селу Боровица сустичу се приче пет ликова од којих, сваки носи уклети трагизам историје са повременим зрнцима среће, а нашем читаоцу, ускраћеном за аутентичну немачку причу „изнутра“, ова књига пружиће увид у немачко-немачке односе, логоре и затворе, национал-социјализам и комунизам, партијске обрачуне, потказивања, све са тачношћу историјског романа у којем различити ставови и погледи на живот не звуче као страшна какофонија већ се сливају у заједничку песму човечанства, неку врсту брехтовског сонга.

Ово ипак није само историјски роман јер ауторка, попут нашег Андрића, поред занимљиво испричаних личних судбина, повезује записану историју са митом, бајком и предањем, показујући како је свет бајке сличан свету идеологија: На површини све изгледа идилично, са дивним призорима и обећањима будућности „иза седам гора и седам мора“, а кад се зарони дубље, откривају се бездани страдања и патње.

Наиме, јунакиња Клара, за потребе научног рада, проучава бајку о боровици (клеки) по којој је    село и добило име, занимљиву причу са елементима канибализма. Она хоће да провери да ли је бајка бекство из стварности или је то у ствари јаче и значајније потцртана стварност.

Кроз узбудљиве приче двојице мушкараца и три жене, које је живот из само њему знаних разлога довео у Боровицу, читалац има прилику да урони у туђа сећања и тиме се одупре забораву, против кога се боре подједнако историја и предање. У бајци о боровици, стаблу у којем се крију душе умрлих, отац се мири са одсуством вољеног сина, он једе своје дете, показујући да Историја и није ништа друго до канибализам очева који једу синове. Маћеха не мари за сећање, једино сестрица одбија да заборави, сакупља кости у свилену мараму и тиме превазилази братовљеву смрт. Једна од порука ове књиге јесте да изгнаство у забораву значи патњу, значи да си заборављен и да хоћеш да заборавиш. А кад хоћеш да заборавиш, то значи да си сам себе искључио из онога што је твој свет.