Сандро Веронези (1959),  један је од најзначајнијих италијанских писаца средње генерације којој припадају и Алесандро Барико и Николо Аманити. Објавио је есеје,  путописе,  драме, романе и приповетке, а за роман Caos calmo (Тихи хаос) добио је најзначајнију италијанску књижевну награду Strega.

У збирци коју чини петнаест прича, аутор се бави савременим човеком и неким од универзалних проблема људског постојања: присуством смрти која се прећуткује („Глас старице“) и суочавањем са болешћу и смрћу оца, које је испричано са занимљиве наративне позиције, у будућем времену, пророчанским тоном „Откровења“.  У причи  „Пророчанство“ драма умирања депатетизована је иронијом и апсурдним детаљима (налажење болничара, нивои  лечења,  неочекивани тренуци бољитка). Син покушава да преварама дâ смисао очевој смрти („Бар због нечег мртав“ ), а тежак однос оца и сина  повезује се са проблемом слободе и зла („Оно што је било биће“), што је тема и приче „Гнев јагњета“, која је блиска Ханекеовој поетици зла у филму „Бела трака“.

Веронезијеви јунаци суочавају  се са преокретима судбине заснованим на привиду и изневереним очекивањима („Телефонски позив с неба“, „Витамин“, „Златна рибица“, „Милостиња себи самом“). Ликови су  дати у супротностима,  било да је реч о карактеру, животној доби („Под сунцем на Јелисејским пољима“, „Мачке“) или о материјалном и друштвеном статусу („Пољупци хитнути негде другде“, „Сестра“), што чини ироничну  позадину прича о саосећању и патњи.

Док женска ципела („Ципела“) коју је неко хитнуо у приповедачев стан постаје знак   његове потребе  за женом, материјалистички свет у којем се људи везују за ствари се пародира („Утроба аутомобила“).

И поред  наглашене ироније и аутоироније, у овим причама присутно је дубоко саосећање са свима који деле исту судбину смртних.