Зулейха открывает глаза
Када помислимо да о неким темама нема много новог да се каже, појаве се ствараоци који нас демантују. Гузељ Јахина, млада руска ауторка татарског порекла, у најбољој традицији руских класика, везе причу о љубави и опстанку у време уништавања татарских кулака и њиховом расељавању у Совјетском Савезу тридесетих година 20. века. Роман-првенац овенчан је највећим књижевним наградама у Русији .
Прича почиње описом дана младе,сеоске жене удате такорећи у детињству, васпитане да буде више слушкиња него супруга, у кући где покушава да опстане између суровог мужа и пакосне свекрве. Сва њена настојања да испуни превелика очекивања околине и истрпи злокобну судбину, бивају беспоштедно згажена. Када јој бољшевици убију мужа, одлазак у прогонство ће изгледати као спас у односу на пређашњи живот. Радни логор у Сибиру постаће место где ће по први пут осетити љубав мушкарца, где ће подићи сина, где ће остати .
Дубина људске патње уз безграничну љубав према детету и према свом човеку су приказани толико живо да их осећамо и проживљавамо као да смо ту, поред њих.
Ове јесени она, није спавала. Успављивала је сина, љубила га у топло теме па – што пре напоље из лазарета, узбрдо стазом, где је мала црвена ватрица сваке вечери упорно зове, захтева њу код себе. Ноћима нису склапали очи, и увек су им недостајале ноћи. А она ујутро – посети заспалог сина, па – у лов, увече – у лазарет, да почисти… Није је било стид. Све, чему је била научена, што је утувила од детињства – одступило је, отишло. Ово ново, што је дошло уместо тога, однело јој је страхове, као што поплава односи прошлогодишње грање и труло лишће. ,, Жена је њива на којој муж сеје семена потомства“- учила ју је мајка пре него што су је послали у Муртазину кућу. – „Орач долази на њиву кад год пожели, и оре док год има снаге. Не приличи њиви да противречи свом орачу.“ Она му није противречила: стезала је зубе, притајивала дах и трпела; колико година је живела не знајући да постоји и другачије. Сада – зна.
