Хаику – та источна песма која се разлила по западу, југу и северу – има такозвану велику четворку у Јапану: ту су Башо, Иса Кобајаши, Шики Масаока и Јоса Бусон чију књигу овом приликом препоручујемо. Рођен у селу крај Осаке почетком осамнаестог века, са осамнаест година одлази од куће и никад се не враћа у завичај. Путује, слика и пише. Оставио је иза себе око 2800 хаику песама.
Јоса Бусон је поштовао поетику коју је формирао Башо, али је тражио нове путеве за исказивање осећања. Хаику има седамнаест слогова, али Јоса Бусон успева да и на малом простору развије причу ослонивши се на сугестивност коју нуди склопом речи. Понекад би се отиснуо и у слободан стих што је Хироши Јамасаки-Вукелић навело на закључак да у Јапану није био непознат слободни стих ни пре додира са западним песништвом. Преводи хаику песама који су пред нашим читаоцима имају улогу да боље открију једног песника који нам је био познат тек у фрагментима од различитих преводилаца (Црњански, Петар Вујичић, Драгослав Андрић и Владимир Девиде). Сада је пред нама књига разврстана на четири годишња доба која нам пружа задовољство читања једног песника, једне епохе и једне далеке, нама блиске културе. Овај песник је сликар који пева, путник који никад није отишао из завичаја. Свако његово сећање дешава се сада. Много је разлога да прочитамо ову књигу која већ првим читањем позива на нова тумачења.