Ево књиге која додатно осветљава живот чувеног песника Стевана Раичковића, али и животе песника које је сретао, друговао и радио са њима. Песник се овим штивом показује као сведок који бритко и суптилно осветљава једно време у Београду, редакцијска и кафанска дружења многих уметика. Читалац ће видети какав однос је Раичковић имао према песнику сонета Скендеру Куленовићу, Десимиру Благојевићу, песнику Кирјаковићу кога је првог сретао. Раичковић је у младости често рецитовао Тибула, Катула и Проперција, а на овом месту сведочи сусрете са живим песницима: Десанка Максимовић, Слободан Марковић, Душан Радовић, Воја Царић… У литерарној редакцији Радио Београда Раичковић је упознао Бранка Ћопића, Васу Поповића, Дреновца, а посебан траг на песника оставио је сусрет са Ристом Ратковићем. Остало је у Раичковићу жаљење што није стигао да се приближи Ратковићу чију поезију је веома волео.
Песник у овој књизи даје сведочанство о данима када је радио у издавачком предузећу „Просвета“, али и о београдским кафанама где се одвијао књижевни живот баш као у установама. Дирљиво је Раичковићево сећање на песника Чедомира Миндеровића са којим је шетао у Риму. Посебно место у сећањима песниковим заузимају надреалисти и песници самоубице, наравно и његови веома истакнути савременици Миодраг Павловић и Васко Попа од којег се опростио на комеморацији рекавши да је био маг језика. Раичковић каже да се са Павловићем, радећи у „Просвети“, понекад разилазио у критеријуму, али никада се нису спорили. И са Павловићем и са Попом провео је незаборавне и братске часове по становима и по кафанама, али је било и периода када су њихови односи „мировали“.
Књига која је пред читаоцем сведочи колико песници утичу на песнике и колико су успомене књижевника драгоцене за науку и културу.