Мало који песник је током друге половине 20. века утицао на поезију младих песника као Милутин Петровић. Појавио се са херметичним песмама, носећи нови израз, кратак стих, заумни ритам и нове теме најављујући отклон од симбола који су често уметани у поезији и донекле овештали. Седамдесетих година прошлог века појавио се као освежење које налази пукотине у савременој поезији и смешта свој израз дубоко у подсвест савременог читаоца доказујући да истински писци проналазе простор као и риболовци, тамо где није већ изловљена риба.

Петровић је тражио нови смисао и нови израз и понудио експериментални дух који не руши старо колико установљава ново поимање песничких постулата. Јасна слика, тамни појмови, нови облици, удаљеност од колективног, претрага по индивидуалном – то су константе у поезији Милутина Петровића. И књигом „Нешто имам“ песник у зрелом добу наставља да нуди увиде и доживљаје на граници са аутоматским текстом.

Упознати књиге Милутина Петровића један је од главних задатака младим песницима на чевртини 21. века, јер ова поезија је задржала свежину и нуди се савременим читаоцима баш као и оног дана када је објављена.