Избор поезије Стевана Раичковића који је пред нама пружа нам увид у све фазе песниковог развоја и све облике његовог израза. Од младалачких  преиспитивања по тишинама, киши, небу и времену до балада и надалеко познатих сонета, па преко дистиха где разговара и преговара са песништвом и коначно до слободних стихова где је једноставношћу дотакао неслућену дубину израза.

Раичковић је од прапочетка свог стиха до позних песама свеж, иновативан, окренут смислу, склон преиспитивању, свестан да није сам ни у времену ни у простору; иако делује као да је ове песме писао самотњак, у бити његовог певања је однос према историји, према свему што ће доћи и разговор са будућим, усамљеним читаоцем који ће бити неоспорни судија.

Раичковић је веран природи на тај начин што исту користи у сликама и човеку чију судбину пева, без обзира да ли говори о блиској особи или далекој – везан је како за покојну супругу Бојану којој посвећује прелепе љубавне песме након њеног одласка, али и за оболелог Владимира чију болест и смрт опева и враћа се у све наше бриге „које не постоје“.

На крају је песников запис у којем каже да ни он сам није сигуран да ли је бољи део његове поезије у овим корицама или је расут у књигама, неуврштен у овај избор. Чак и када изражава ту дилему Раичковић то чини песнички; сумња је песниково оруђе.