Времеубежище
Поштовани и драги читаоци,
Замислите роман у коме се посредством главног лика брзо путује кроз све три временске диминзије – прошлост, садашњост и будућност- такво је ,,Времеско склониште” Георгиа Господинова.Наиме, Гаустин, који представља игру слова и делимичну апострофу Светог Августина, отвара клинику за прошлост у оквиру које оболели бирају спрат и смештај из омиљеног периода (60-те, 70-те, 80-те…), уз наратора нас води кроз различита времена.
Изненађење за читаоца су лични избори штићениka клиника јер они нису увек бирали периоде у којима су били најсрећнији, напротив. Прошлост је релативна, варљива као сећање, а садашњост је готово анулирана – представља нараторов доживљај односа према прошлости, од чега зависи неизвесна будућност, што читаоцу ствара нелагоду, а циљ је ново сагледавање прошлости.
Обрт изазива комична сцена демистиификовања митова – када се главни јунак и наратор враћа у своју домовину (Бугарску) у потрази са својим успоменама и прошлошћу, а тамо га дочекује општа дезинтеграција – ни места, ни људи, ни атмосфера није слична оној из његових сећања. Локални мангуп манипулише и зарађује на митовима, изнајмљујући статисте за револуције који учествују на различитим странама. Наратор у разговору са организатором скупова, својим школским другом,сазнаје много о манипулацији митовима која је то те мере изопачена, да је комерцијализована, да се изнајмљује и њоме се тргује.
Због оваквог односа према прошлости наратор размишља да уништи имагинарног творца клиника за прошлост – што читаоцу отвара могућност иновативног сагледавања и односа према прошлости као материјала за манипулацију, или дубоко субјективног доживљаја, што представља посебан квалитет ове прозе.
Марина Ђенадић