En attendant Bojangles
Оливије Бурдо је француски писац, рођен у Нанту 1980. године. Његов првенац „Очекујући Мистер Боџенглса“, написан за само седам недеља, овенчан је бројним наградама и преведен на више од тридесет језика. Роман је 2021. адаптиран за филм са Виржини Ефиром и Роменом Дирисом у главним улогама.
„Очекујући Мистер Боџенглса“ је прича о необичној, снажној, ексцентричној и лудој љубави између двоје људи, али и о снази породичне љубави која одолева свему и чини подношљивом стварност која често није нимало лепа. Исприповедан у два нараторска гласа, кроз визуру дечака и његово необично детињство и кроз очеве дневничке записе који чине мост између бајковите романескне стварности, у којој се уз коктеле непрестано плеше док кроз стари грамофон пева Нина Симон срећно-тужну песму о Мистер Боџенглсу, и оне друге, у којој један од јунака приповести постепено тоне у менталну болест у коју се сурвава и све око њега и из које нема повратка. Исприповедан кроз духовите дијалоге, драматична збивања, емотивне ролеркостере, овај кратки роман пред читаоца поставља многа важна, егзистенцијална и вечита питања – о љубави, породици, детињству и одрастању, менталном здрављу. Виртуозно користећи смех као најјачи противотров горкој судбини јунака, приповедач(и) прибегавају употреби различитих средстава попут гротеске, оксиморона, парадокса, па тако овај текст шармантно заводи читаоце у своју игру бола и радости којој остаје доследан до последње странице романа. На трагу Фридриха Ничеа који узвикује „Дајте нам уметност да не бисмо пропали од истине“, јунаци ове приповести не узвикују, већ иду корак даље, они свој свакодневни живот претварају у уметност.
„Да бисмо одстранили неугодне мирисе мамурлука мог морнара и моје филмске звезде, зауставили смо се на Коста Брави да поред пута наберемо рузмарина и тимијана. Посматрајући их док су седели под маслиновим дрветом, смејали се и ћаскали излажући своја бела лица сунцу, помислио сам да никада нећу зажалити што сам учинио такву лудост. Тако лепа слика није могла бити последица погрешног корака или лошег избора, тако савршено осветљење није могло да изазове никакво кајање. Никада.“
