Поштовани и драги читаоци,
Да ли сте довољно храбри да се суочите са дубоком интроспекцијом у прози која уме да заболи, јер искрено говори о свима нама?
Роман ,,Ноћне речи“ који, аутор симболично потписује – Владимир Табашевић ? је хипертекст у коме се полемише са индивидуом, човеком, литературом, (не)културом, језиком и друштвом у целини. Желећи да јасно нагласи проблеме, свој его, супер-его и алтер его узео је за ликове овог романа. Он, писац, кога савремена култура и не стиже да доживи и схвати, одлази са другом, саборцем, Фернандом, јахахачем језичке апокалипсе на зимско летовање да се одмори од себе самог. Фернандо је персонализован симбол либида, подсвесних нагона и жеља, који извршава самоубиство, а над којим је оно заправо извршено, чиме се жели изрећи да се извештаченошћу и било којом парадном површношћу заправо убија оно најбоље и најкреативније у животу и човеку. Стога је он Дан у овим ,,Ноћним речима“, онај који би требало да унесе светлост, али у време лажи не може и зато се убија. Истина није на цени, већ привид, слика и реакција која ће се произвести, што признаћете може и да се лажира, и најчешће се то чини гласно, криком, при чему су најгласнији обични симуланти.
На овај тежак проблем упозорава Табашевићев роман – бивствовање у лажи и привиду је опасно, води у агресију и деструкцију. Као што је Настасијевић ритмом изразио ,,матерњу мелодију“ у стиховима, ако се удубимо у ,,спој значења и звучења“, тако је Табашевић овом прозом исписао алогоритам савремене културне матрице – миметизмом и пуким симулацијама уништавамо најбоље делове себе и света.
Отуд и овај литерарни апел да култура мора да се ,,изгради изнутра“, да се зарони дубоко у подсвест и храбро погледа испод траума и изнад пуких жеља. Не брините, крај је прилично срећан, али морате сами да читате и тумачите овај алгоритам – може да користи као нужно средство у мору предимензионираних и лажних вредности.
