Сања Савић Милосављевић, књижевница и сценариста, ауторка је романа Теферич на Славији који је ушао у најужи круг за престижну књижевну награду Библиотеке града Београда за најбољи роман написан на српском језику у 2022. години – Београдски победник. Добитница је и Златне арене за најбољи сценарио за телевизијску серију Време зла снимљену по романима прослављеног српског књижевника Добрице Ћосића. Ако ју је деценијски књижевни опус сместио на књижевну, филмску и позоришну сцену, онда јој је Теферич на Славији донео титулу једне од најбољих савремених српских ауторки коју треба пратити, читати и у врхунској књижевности уживати.
Теферич на Славији је прича о обичним људима, ретроспектива три младости и још понеког живота.
Сања нас је маестрално упознала са сваким ликом – режисерски, као на позоришним даскама, представила је три монодраме младалачких превирања, лутања и несхваћености, усталасани свет сликарке, занатлије и монаха.
Скидање љуштура њихових старих живота, покушај ослобађања од унутрашњих тескоба у потрази за другачијим, постојанијим, безтеретним другим ја, води нас до граница коју ка Босни поставља Дрина, до граница које живот сам поставља. Као што Дрина спаја обале, спојиће се и они наизглед неспојиви – Петар, Јелена и Данило. Унутар ове књиге, унутар њихових живота пратимо их на путу животних сумирања, мењања, повезивања, следимо их у тачкама њихових животних кључања и пуцања и то тако верно, тако силно да их можемо опипати ту покрај нас, осетити дах и уздах.
Кад затворимo корице, Теферич на Славији бива прича о обичним људима који су нам одувек били блиски, ретроспектива три живота која се не заборављају.
Кева је тад почела са својим триповима. Нервирао је спољашњи свет, највише ћале и ја. Прштала је као врело уље кад је нешто питаш. Имала је неку мачкетину, коју је волела више од мене, а ја сам је мрзела. И онда терорисање: не смеш Брижиту да погледаш искоса и слично. Шутирала сам је по цео дан кад кева није била на гајби. После је укапирала шта радим па је остављала код комшинице.