Нови роман Горана Петровића Папир са воденим знаком, по замисли аутора, весник је вишетомног романа делте, чудесне хронике о човечјем трагању за срећом, лепотом и савршенством од памтивека до данашњих дана.

Невелик обимом, овај роман нас уводи у један наизглед могућ, али историјски незабележен, необичан поход, који је на Сицилији, у средњем веку покренула сурова и похотна владарка Напуља, краљица Ђована II, звана „Ђована од стотину љубавника”. Владарка је неког сунчаног дана у септембру неке године покренула дворску свиту „од сто десет мушкараца и само једне жене”, ка суседном, приморском граду Амалфију, са циљем да се по сваку цену домогне пар листова скупоценог памучног папира са воденим знаком. Јунаци овог путешествија били су невољни и мрзовољни припадници различитих сталежа и занимања, од писмених монаха и ексцентричних уметника до лукавих трговаца, и несвакидашњих војника, сви потерани на пут наређењима и нагонима бестидне владарке. Њихови необични доживљаји подсећају на приче из Бокачовог Декамерона а Петровић са много симпатија и прикривеног хумора приказује људске жеље, страсти, страхове и чежње ликова у роману: „Јер човека некада може да чини и оно чега нема.” Пишући о пореклу, поступцима или деликатним осећањима неких од јунака романа, Петровић не користи ни ласцивне ни вулгарне речи, али често употреби неке старинске, скоро заборављене српске речи. Ритмичним понављањем појединих реченица или само њихових делова у сваком од поглавља, аутор је од прозног текста романа створио несвакидашње песме у прози.

Романом Папир са воденим знаком Горан Петровић је наставио свој књижевни пут трагања за знаковима сталне, свевремене људске чежње за љубављу, савршенством и уметничким стварањем, од страсног љубавног писма „какво још ни један мушкарац није добио” до склапања чаробних витража по окнима манастира. Петровић је изнова забележио своју алегоричну причу из давног периода историје човечанства јер „охоли писац хронике то није ни видео ни забележио.”