Желимир Периш, рођен у Задру 1975. године, до сад је објавио збирку прича „Мученице” (2013), романе „Мима и квадратура круга” (2014) и „Мима и ваше кћери” (2015), збирку песама „Х” (2016), роман „Младенка Костонога” (2020), који је поред награде Тпортала за роман године добио и награду „Кочићево перо”. Сликовницу „Страшка поставља тешка питања“ објавио је 2021. године.
„Младенка Костонога” проглашена је за најбољи хрватски роман 2020. године у избору Тпортала. „Овај неизмерно разигран и само наизглед разбарушен, а заправо помно промишљен и амбициозан роман избрушене реченице, који је изискивао опсежан истраживачки рад, како на фактографији, тако и на говорима разних подручја којима Гила путује, сматрамо јединственим књижевним делом које обилује хумором и иронијом”, навео је жири награде Тпортал.
Радња романа дешава се у 19. веку на широком простору од Херцеговине, преко Далмације и Истре до Беча и прати судбину Гиле – вештице, исцелитељке, врачаре, траварке, бунтовнице, мајке… Због природе свог посла и непрестаног прогона принуђена је да се крије и са својим сином Царевићем непрекидно сели. Њена борба за егзистенцију, слободу, очување националног идентитета и језика типична је слика за све људе и жене са балканских простора 19. века, али слика није много другачија ни у савремено доба.
Роман садржи 52 главе које почињу десетерцем и сажетком и два додатка и сваки је другачијег жанра – инквизицијски и етнолошки записи, проповеди, енциклопедијски чланци, музичке критике, рецепти и др. Писац се вешто поиграва не само жанровима, већ и различитим дијалектима, старим изразима, вешто провлачи словенску митологију и обичаје, обилато користи бритак језик и псовке, стављајући их у уста чак и свештеницима и монасима. Поред маестралног поигравања формом, дело препоручује комплексан лик Гиле који нас подсећа и снажно подстиче на пркос и побуну.
„Изван колибе и даље су постојали усамљени и сами, они који тек са собом пролазе кроз свијет, они који се сами боре за своју срећу, они који једу једни друге и у стању су појести и дјецу свијета да изроне из ових камених ливада. Изван колибе још је постојао свијет изданих и прогоњених, али њу то више није било брига. За њу, године несреће престају ове ноћи. Ново ће јутро сванути и у њему ће постојати нетко тко ће је бранити, коме ће бити стало до ње, тко ће је вољети и штитити, дивно биће које ће остати уз њу и учинити јој живот блиставим и сјајним.
Пожурила је ноћ. Пухнула је у свијећу и свијећа се угасила. Мрак је прогутао стварност. Нестало је колибе, предмета, нестало је контура намештаја, ишчезнула су тијела, нестао је он, па је нестала и она, није се више видио траг прстију на врућој кожи, није више било имена, није више било слова, није више било Г ни И ни Л, није више било А. Све је нестало и био је крај.”
