Усудивши се да пише о теми страдања деце која је, како нас подсећа митрополит Николај Хаџиниколау, толико истинита, толико људска, толико захтевна да се не може изразити усмено, „не стаје у реч”, не обзнањује се аудиторијуму, не трпи једнозначне одговоре оних који мисле да нешто знају онима који сигурно пате, приповедач оправдање налази у послушању писца да осети ближњег као себе, уместо да окрене главу и утопи се у буку овога света чији су угаони камен морање и стицање. Ова тема смештена „исувише дубоко да би могла досегнути до површине свести. Превише је болна да би стала на мегдан нашој издржљивости. Исувише је лична да би се могла усталити у јавној речи” и зато приповедач изражава зебњу и стид, страх од скрнављења приче. Недоумица да ли је смела да исприча ову причу о болу и да ли се писањем обесмишљава оно што је свето, надилази се мишљу да је посреди позвање те вером, својственом управо лиричару, да свет опстојава једино у речима.

Приповедање је и овде „меко оркестрирано и местимично разливено”, ритам спор и отежао, а мелодија она позната – из тужаљки. Свој глас приповедач уступа најчешће Тариној мајци, али и оцу, бившем момку, оцу Тоду и самој девојци. Приповедач је, по сопственом признању, само „сен, којој је дато да бележи”, али и мајка и летописац који, упркос захтевима тренутка у коме живи, настоји да отвори очи за другог. Иза ње која две године пише нешто као писма, рве се са сећањима, сликама, речима, стоји рука која полазећи од задатих оквира утврђеног облика ствара успело књижевно дело, издвојено у времену коме припада, по искрености и аутентичности.