Збирком прича Венац за оца Весна Капор наставља тематско-мотивска и поетска истраживања започета у својим претходним књигама. Препознатљива лирска проза, на трагу Црњанског, посвећена темама завичајности, сеоба, недавне историјске прошлости Срба (која је заправо само понављање ненаучених лекција), односима међу ближњима, али и причи и причању, те снази речи – читаоца не оставља равнодушним.

Не бежећи од емоција али и чувајући се пуке сентименталности, Капорова успева да у свом стваралаштву постави важна егзистенцијална питања: смрти, сеоба, рата, егзила, љубави/прељубе, губитка.

Јунаци ових прича су свуда расељени, нигде углобљени, растрзани и подвојени: „У граду ништа није цело. Ни човек. Ни ветар” („Господине мој…”). Измештени, најчешће притиском ратних вихора, из своје завичајности, они постају некако крњи и непотпуни, у сталној потрази за оним што ће надоместити ненадоместиве губитке. Најчешће свесни да их одређује управо оно што више не поседују, заробљени у времену које презире сваку осећајност, ликови из прича Весне Капор сведоче да Свет трули као мрцина у баруштинама, да се распада, мукло и немо. По правилу усамљени у својој другачијости, неприпадајући, они ипак пуштају свој глас побуњеника критикујући владајуће идеје глобалистичког, као и оног пређашњег, нашем националном бићу једнако ненаклоњеног, комунистичког света.