Енес Халиловић је рођен 1977. године у Новом Пазару. Аутор је шест песничких књига, три збирке прича и две драме. Са супругом Елмом Халиловић у коауторској књизи „Загонетке“ објавио је 172 прикупљене народне загонетке. Главни је и одговорни уредник часописа „Сент: лист за књижевност, умјетност, културу“ и главни уредник „Екермана: веб часописа за књижевност“.
„Људи без гробова“ његов су трећи роман, за који је добио Виталову награду „Златни сунцокрет“ за 2020. годину. У основи вишедимензионалног романа јесте прича о несрећној љубави у патријархалној средини на Балкану, конкретно у пишчевом родном граду – Новом Пазару. Младић Нуман Нумић одметнуо се у хајдуке и бесомучно убијао 47 дана због неостварене љубави – девојка која му се обећала, због очеве речи морала је поћи за богатијег просца. Нуманов син, муцавац, решен да открије истину о оцу око чијег имена се плете сијасет митова („Потрага за истином је попут баченог копља“ мото је романа), заправо пише повест чланова своје породице, али и слика шири друштвени контекст, бавећи се проблемима друштвене моћи, корупције, неправде и др.
Прича о потреби да се љубав изрази и дели сазревала је у Халиловићу, по његовим речима, готово три деценије, врло успешно дочарава ширину његових интересовања, умешност баратања мотивима из античких митова, народних предања и књижевне традиције, док динамично приповедање и неочекивани преокрети заокупљају пажњу читаоца и заокружују квалитет дела.
Сутрадан предвече, сачекао сам Јана пред библиотеком, ушли смо, прелиставали новине, па у фонду претраживали књиге. А књиге најпознатијих писаца дрхтале су у Јановим рукама. Као да су молиле: Не отварај ме! Имао сам утисак да је у књизи сваког писца могао наћи неку нелогичност, слабо мјесто, неувјерљивост. Корача Јан кроз библиотечки фонд и маши се насумично, дохвати Јесењинову књигу. Прелистава. Застане код пјесме Керуша. Ух, никад ми није било јасно, како је одвео песму у погрешном смеру. Која би керуша, као мајка, гледала како човек односи њену штенад, а није ни покушала да га уједе? Јесењин је овде врло неуверљив.
Муцао сам, керуша је симбол, али Јан је био изричит: Чак и симбол се мора кретати у складу са рухом којим је оденут. Семире, друже мој, нема више добрих уредника, писци брзају, рупе и рупице остају у књигама, а књига је као тело – искрвари. Ја не рушим писце, али напомињем да нису божанства. Тако је говорио Јан.
