Имајући за циљ да опише и објасни људску природу, Похвала лудости је сведочанство о времену у којем су људске вредности на великом испиту. Дело је писано у првом лицу, а наратор је Лудост која кроз иронију и сарказам приближава стање ствари у полуделом свету. Еразмо препушта Лудости да каже колика је предност оних који су са њом у добрим односима јер она влада светом. Лудост има и слуге којима се захваљује јер без њих она не би постојала, а то су: Самољубивост, Ласкање, Заборавност, Лењост, Наслада, Локомисленост, Разузданост, Гозба, Тврди сан. Иако није атеиста, Еразмо је, критикујући стање у друштву, најоштрији у критици кардинала, папа и целокупног свештенства. Он их чак и исмева али то није исмевање ради пуког исмевања. То је право стање ствари које је пуно лицемерја, егоизма, лишено милосрђа, љубави и скромности. Иако је због садржаја била забрањивана, књига је за кратко време доживела чак седам издања. Њена популарност се састојала у томе што је изражавала вековне тежње сурово потлачених маса које су се на разне начине буниле у току читавог средњег века. У Похвали лудости су, на један посебан начин, написане многе истине о свету у средњем веку које није смео да каже ниједан други Еразмов савременик.