Timm Thaler oder Das verkaufte Lachen
Роман Тим Талир или Продати смех написан је из пера Џејмс Криса, једног од најпознатијих немачких писаца за децу и младе, добитника Немачке награде за књижевност за младе и награде „Ханс Кристијан Андерсен“ за целокупно дело.
Главни јунак овог узбудљивог романа је Тим Талир, дечак који се необично љупко смејао. Живео је у једној скромној породици, коју погађа низ несрећа, те се Тимов раздрагани и гугутав смех све ређе могао чути. У нади да ће доћи до новца и тако решити нагомилане дугове и друге проблеме, Тим почиње да одлази на хиподром и да се клади, баш као што је његов отац некада радио. На хиподрому долази до сусрета са извесним бароном Овађом, који Тиму нуди посве необичну погодбу, односно нуди му могућност да добије сваку опкладу, а за узврат да се одрекне свог звонког смеха и да му га дарује. Верујући да ће га успех на клађењу довести до великог богатства и решења свих проблема, Тим пристаје… И ту почиње заплет. Врло брзо Тим схвата да је погрешио, да је склопио пакт са ђаволом и жели да врати свој смех, али то неће бити нимало лако. Док се бори за свој смех, Тим пролази бројне авантуре, упознаје свет пословних и богатих људи и открива да праве људске вредности немају цену.
Најзад је господин у карираном почео да прича о послу.
„Драги мој Тимеˮ, казао је, „нудим ти новца колико год зажелиш. Додуше, не у готовом. Али, могу да ти дам способност да добијеш сваку опкладу, баш сваку, схваташ?ˮ
Мада је смушено климнуо главом, Тим је пажљиво слушао.
„Наравно да ту способност не можеш да стекнеш тек тако, то ваљда разумеш. Таква способност има своју цену.ˮ
Поновно климање главом. И Тимово узбуђено питање: „Шта тражите за њу?ˮ
Незнанац је неко време оклевао, замишљено гледајући у Тима. „Пи-таш са-да шта за њу тра-жим?ˮ, развлачио је речи као жвакаћу гуму. А онда је одједном толико збрзао да се чуло нешто као: „…….Жиматотвосмех.ˮ
Пошто је и сам приметио да је то изрекао сувише брзо и неразумљиво, поновио је: „Тражим за то твој смех.ˮ
„Само то?ˮ, упитао је Тим и насмејао се.
Али кад је видео како га смеђе очи чудно, готово тужно гледају, смех му је замро, без уобичајеног штуцања на крају.
„Дакле, је л важи?ˮ, упитао је господин у карираном.
Тимов поглед се случајно задржао на принцес-крофни на тањиру испред њега. А то га је подсетило на госпођу Бебер, и на дугове, и на све оне ствари које ће моћи да купи кад буде имао пуно пара. Па је рекао: „Ако је то чист посао, важи!ˮ
