The Perfect Servant
Појам евнуха или ушкопљеника, присутан је у људској историји од давних времена – најранији записи о намерној кастрацији ради стварања евнуха, датирају из сумерских времена, из 21. века п. н. е. На нашим просторима, најчешће се везује за просторе Далеког и Средњег истока, али историја указује на њихово присуство и на просторима како претхришћанских, тако и хришћанских територија и држава.Чак и пре доба класичне старине, на простору Источног Медитерана развила се кастрација мушкараца као део религијске праксе која је опстала и пренела се у грчко-римски свет. Такође знамо да су евнуси били уобичајени у културама древног Египта, Асирије, Вавилона и Персије, било је разних култова у којима су евнуси играли важну улогу.Будући да се хришћанство појавило и, током свог најкритичнијег периода, развило на простору Блиског истока, не чуди што се ова пракса пренела и у хришћанску еру.
Студија „Савршени слуга: евнуси у Византији и друштвена конструкција рода“, Кетрин М. Рингроуз, изванредно је сведочанство о, сигурна сам, нама мање познатој улози евнуха у периоду Византије, у којој овај специфичан друштвени слој једним делом измиче из традиционалне улоге слуга и подређених, те у једном броју нарочито способних појединаца, заузима и изузетно висока места у друштвеној хијерархији – налазимо их у улогама генерала, премијера, па чак и васељенског патријарха, Светог Игњатија Цариградског, на пример, патријарха из IX века и првог недвосмислено доказаног евнуха међу хришћанским свецима.
Иако смештена у далек временски период, реч је о проблематици која је у најбољем смислу те речи модерна, карактеристична за најбоље правце савремене мисли у хуманистици, правце који на нов начин сагледавају различите феномене у њиховој историјској перспективи и правилном друштвеном контексту, разбијајући предрасуде и доприносећи дубљим сазнањима. Допринос родној литератури која на валидан и иновативан начин сагледава историјске феномене, такође је немерљив.
„Израз ‘друштвена конструкција’ подразумева да је род састављен од неколико блокова, од којих неке друштво свесно намеће и одржава, док су неки дубоко укорењене претпоставке о појединцима које се ретко доводе у питање, или чак примећују. Слика конструкција такође подразумева поседовање нечега што подсећа на темељ – неке особине конструкта који је базичан и око кога је изграђен остатак грађевине. У Византији су основни видови мушкости и женскости били наизглед веома јасно одређени: мушкарци производе, на челу су домаћинства и управљају световним пословима; жене носе децу, старају се о немоћнима и управљају пословима унутар домаћинства. Светови унутар и ван домаћинства оштро су подељена подручја (подела коју не треба мешати са савременим концептима јавног и приватног). При том је византијско друштво постављало бројне оштро постављене границе између друштвених категорија и родова.
Тврдим да су темељне одлике око којих се контруисао род за евнухе биле одвајање евнуха од репродукције и породичних обавеза, те способност евнуха за оно што ћу назвати ‘савршеном службом. Идеју ‘савршене службе’као жиже друштвене конструкције рода, нисам пронашла у другим студијама о овој теми. Евнуси су постојали изван доминантних друштвених вредности и институција породице и стварања и рађања потомства (прокреације). Ово их је чинило савршено погодним да буду слуге, представници и посредници за своје господаре или послодавце, мушкарце или жене. Кретали су се слободно преко друштвених и родних граница, а нису били спречавани да играју широки опсег улога, често сматраних неприкладним за особе којима су служили. Штавише, зато што су претежно били кастрирани у раном узрасту, евнуси су развијали особене психолошке црте, од којих су неке потом биле помешане са наученим понашањем, попут говора тела, говорних образаца, одеће, извештачености, стварајући појединце лако препознатљиве својим савременицима.“
