Лирски  роман о девојчици која не воли границе „Ја сам Акико“ Стефана Тићмија (Митића) добио је више награда, похвале читалаца и критике и стављен је на листу од 200 најбољих  књига за децу и младе „Бели гаврани“ Међународне омладинске библиотеке  у Минхену. 

Поетичан, испричан из перспективе девојчице Акико (иако се на његовом крају јављају и други гласови, дечака Марсела и одрасле Акикo), због начина на који су метафорама изражене идеје о ономе што је битно – о љубави (као „бескрајној потрази за топлином“) и  слободи (као излажењу из калупа), упоређиван  је са „Малим принцем“ Антоана де Сент Егзиперија. Као и у случају Езиперијевог дела, појавиле су се недоумице: да ли је овај роман  за децу или за одрасле?  А намењен је свима: детету које ужива у Акикином необичном, изокренутом доживљају света, флуидности, мелодичности и игри, и одраслом, који, чувајући дете у себи, препознаје своја осећања, самерава своје животно искуство и можда лакше улази у дубље слојеве дела.

На самом почетку читалац је позван да буде учесник у интерактивној игри, да додирне тачку којом дело почиње, налазећи тако „додирну тачку“ са аутором књиге сачињене од  фрагмената стварности и обојене гледиштем необичне и усамљене  Акико  која  разговара са дрвећем и са пешкирима. Игре речима и реализоване метафоре су средства којима се постижу ефекти онеобичавања, а речи „васкрсавају“ и  постају „опипљиве“.  Аутор се поиграо и графичким елементима, крупним и ситним фонтом, словима која бледе и фуснотама. А када се у поговору открива идентитет одрасле Акико и порекло ауторовог надахнућа, ако  је читалац  прихватио виђење света Акикиним очима и осетио топлину, може бити сигуран да је са аутором пронашао „додирну тачку“.

Стефан Тићми (1992) рођен је у Лесковцу.  „Ја сам Акико“ је његов први роман за децу.