Хоћеш да ти прочитам неку причу из главе? Какве су то приче из главе? То су приче које на лицу места, „из главе“, смишља једна маштовита мама и прича их својој ћерки у разним приликама: у чекаоници, на плажи, пред пут, пре спавања… Приче се обликују, размотавају и (пре)усмеравају кроз низ детињих питања и коментара којима се ћерка повремено „умеша“ и утиче на ток приче.
Кроз приче провејава фини хумор и блага сатира, приповедане су модерним језиком, блиске су реалном животу и дискретно поучне и стога ће их мали (и велики) читаоци читати са задовољством, јер ће се свако пронаћи у одређеној животној ситуацији. Тако у шармантној и духовитој причи „Намргођеност“ можемо препознати домино ефекат који изазива ланчана реакција нерасположења које се готово неприметно и несвесно преноси са једне особе на другу, али добити и креативно, „песничко“ решење како да се изборимо са налетом таквих, у свакодневном животу тако честих, негативних осећања.
Владислава Војновић, ауторка збирке прича „Приче из главе“, објавила је неколико романа и збирки песама. Пише за филм, телевизију, позориште и радио. Добитница је награда „Раде Обреновић“ Змајевих дечјих игара и „Доситејево перо“ 2008. године за роман „Принц од папира“. Има малу продуцентску кућу, једну ћерку (чији глас чујемо у причама) и три мачке. За „Приче из главе“ открива да у њеној глави стоји гомила прича јер целог живота чита књиге. А кад вас још не мрзи да то што сте измислили и напишете, онда се деси да одједном имате сопствену књигу.
Била једном једна девојчица. Једног дана седела је на клупи у парку и била страшно, страшно намргођена. Ни са ким није хтела да се игра, ништа није хтела да ради, није хтела ни да иде кући, ни ништа – ништа под милим богом.
Док је она тако седела, намргођена да намргођенија није могла да буде, пришао јој је један дечак и питао је: -Хоћеш да се играмо? Насмешио јој се и био је веома пристојан.
– Нећу! – одбрусила је девојчица намргођено.
Дечак се осетио глупо. Мало се и растужио, па се запитао шта му је уопште и требало да прилази тој девојчици, а пришао јој је јер му се свидела, јер је помислио да је она тужна и да би било лепо да је орасположи. У срцу му се туга претворила у бес, расположење му се покварило, па се окренуо од девојчице и кренуо у супротном смеру шутирајући каменчиће на путу. Одједном је био тако лоше воље да би радо шутнуо и нешто или неког већег од каменчића.
