Прича о деветогодишњој девојчици која се суочава са губитком вида, једноставно и нежно исприповедана, оставља снажан утисак на читаоца. Одабир приповедања у првом лицу, и то гласом главне јунакиње која је прерано суочена са суровошћу живота, даје могућност да се свет сагледа из дечје тачке гледишта и да се укаже на то како ствари нису толико страшне колико се то одраслима чини и како се са мало љубави и маште може савладати свака препрека. Необична девојчица прави спискове ствари које више неће моћи да ради, што изазива саосећање и сажаљење, али и радост истовремено. Јер живот је чудо, сваки тренутак је драгоцен, а могућности су безбројне – па се тако комуникација може успоставити и са природом, и са књижевним јунацима, али и са умрлом баком која те разуме боље од маме и тате. Структура романа у којем су поглавља подељена и названа тако да указују на број метара одакле Мафалда може да види трешњу, односно да говоре о неминовности ослепљења, допирноси емотивном набоју приче. Паола Перети, међутим, успева да лиши своје приповедање патетике, иако се здравствени проблем не решава чудом и у том смислу нема срећног краја. Но ипак, и поред суза које роман мами, завршава се са осмехом јер нас враћа суштини и правим вредностима. Иако намењен деци и младима, овај роман могу читати и одрасли, учећи и подсећајући се да се страх и изазови на животном путу савлађују гледањем право у очи.