Збирка прича Бочне гране еволуције тематизује субјективне доживљаје неизвесности света и дешавања у њему, зависност стварности од перцепције и сумњу у истинитост и поузданост сваке приповести, па и сопствене, сумњу у сам језик, из које се јавља потреба за експериментисањем са тачком гледишта. Стога је свака од пет прича испричана на другачији начин, мада увек уз помоћ одређеног, не нужно представљеног и не искључиво људског првог лица једнине. Мноштво верзија тј. неупоредивих сведочанстава и извештаја о дешавањима (међу двојицом од друштва изолованих пријатеља које су једног јутра затекли мртве), дигресије које се развијају у нове, уметнуте, туђе приче, нагађања о дешавањима, међусобно искључиве хипотезе, цитирање туђих речи и компликоване парафразе, неки су од поступака којима се Вејновић служи како би пренео драматичност потраге за изразом и разумевањем. Отуда и потреба разних приповедача, од којих неки представљају и перспективу пијане односно помућене, „ишчашене“ свести, за минуциозним разлагањем амбијента, окружења, сензација и утисака и гомилањем детаља, а онда и за тропима који указују на немогућност да се ствари и појаве једноставно и једнозначно именују, а који, неретко, воде ка травестији: (ауто)иронични, карикирајући или помпезни атрибути и перифразе, урнебесна поређења и градације, метонимијско пребацивање делања на средства, органе и објекте. Отуда и непризнавање ономастике и деформисање читаоцима добро знаних антропонима и топонима.

Као јунакиња прве приче, и сама у агонији да дође до адекватног описа свога стања и својих доживљаја једне вечери, читалац се често суочава са бујицама речи, изломљеним, синкопираним реченицама, истрајним разлагањима која, заправо, ништа не објашњавају, сем саме потребе за јасним упориштима у језику, уз помоћ којих приповедачи, а са њима и читаоци, у Вејновићевим причама покушавају да дођу до (само)разумевања.