У складу са поднасловом тј. жанровском одредницом, која је, заправо, поп-културна опозиција „озбиљном“ роману, али на иновативан начин, тако да читаоца држи у стању напетог очекивања обрата и разрешења, роман Пјевач у ноћи хрватске списатељице Олге Савичевић Иванчић с правом је изазвао велику пажњу постјуословенске публике и критике.

У првом делу романа приповеда извесна Наранча (која себи представља као жену која је успела да се „пробије“ и постане популарна сценаристкиња комерцијално успешних љубавних и историјских сапуница) о томе како, путујући по Хрватској и Босни и сећајући се, нарочито младости, покушава да сазна шта се десило са њеним одавно бившим али и даље вољеним првим мужем, ексцентричним уметником Славујем, за којег уметност постоји само док се – сликом, текстом, ма чиме – јавља и објављује у јавној сфери, на улици, као део свакодневице. Кратка, наративно динамична Наранчина поглавља, у којима се у стакато ритму преплићу њен и туђи гласови, разне прошлости и наводна садашњост, обележена свешћу о постепеном губитку памћења, смењују се са пронађеним (остављеним) серијалом текстова самога Славуја, епистоларним квази-есејима и кратким причама које је претходне године циркуларно слао својим комшијама (у „фазону“ тзв. мејл-арта) а чији је непосредан повод било необуздано и прегласно вођење љубави неких од њих. У тим се текстовима Славуј појављује у низу необичних улога, оглашава се као напуштено псето, али и као презапослени, до равнодушности заморен а љубави жељан Бог, као младић који у сочном дијалекту, на једноставан начин открива колико је, у љубави, имагинарни губитак снажнији и важнији од стварног добитка, али и као девојчица која открива привлачно-одбојне нудисте, као дух Динка Шимуновића, по којем је названа  „љубавна“ улица у којој Славуј ствара итд. У свим тим текстовима, као и на муралима и графитима на које, као на једине трагове његовог постојања Наранча наилази у „стварности“ и на ТВ-у или интернету, реч је, заправо, о односу љубави и мржње, о борби љубављу, о љубави до смрти, о љубави као утопији и утопијски распојасаној и раскошној љубави.  

Други, знатно краћи део романа уводи неочекивани обрт у ову вишеслојну, дигресивну причу о сазревању у екс- и постјугословенском хаосу распада идентитета, лудила свакојаких мржњи, губитка материјалних и егзистенцијалних ослонаца, ескапизама, кривице и одговорности, и о љубави и очајничкој потреби/потрази за љубављу: изневерено очекивање има снажан естетски учинак којим се преиспитује и потврђује етички значај никада до краја реализоване, неукалупљене, несмирене, немогуће и нужно недостижне – јер је само као таква уједно и стваралачка – љубави.