Милисав Савић смело и несавремено објављује књигу Епска  Србија која, да сеир буде већи, по смислу и значењу стоји тик уз озоглашену „Небеску Србију“. Да не буде заблуде, Епска Србија није полемичка књига, него заводљиви путопис кроз најмаштовитије пределе времена и простора српске народне епике. Идући трагом српских епских песама Савић је током две године (2015. и 2016.) прокрстарио широка балканска пространства: од Хиландара и Солуна до равног Срема, од Скадра до Равних Котара, од Прилепа и Призрена до Мишара и Сталаћа, од Дубровника до Вршца, oд Голеша до Мироч планине…

Руководећи се стварним и измаштаним топонимима народних песама Савић походи, описује и фотографише манастире, куле, и градове. Иако многа помињана места у песмама данас не постоје, или никад нису ни постојала, путописац им својом посвећеном  потрагом за њима, и оригиналном  реинтепретацијом песама, удахњује нови живот  и смешта их „у љетопис опширни вјечности“. Што неусиљеном нарацијом, што инспиративним  фотографијама (има их око 250), писац пред читаоце мајсторски изводи оживотворене  јунаке, цареве, краљеве, блуднице  и свеце.  У том непрегледном епском космосу стварног и измаштаног, разоткривају се и најдубљи корени српског националног идентитета.

Узгред, аутор нас подсећа и на неке неоправдано занемарене бисере епске књижевности, ко што су нпр. песме „Гаће Митре Даскалове“ или „Наход Симеон“ (аутентична српска варијанта „Краља Едипа“).