Експериментишући у жанру породичног романа, немачки писац Данијел Келман, кога једнако цене и књижевни критичари и широка публика, написао је изузетно интересантан, слојевит, динамичан, на посебан начин узбудљив, повремено суптилно духовит роман који, кроз приче о животу и делима једног одсутног оца – Артура, његове тројице синова подједнако сигнификативних имена (Ерик – „јапи“, Мартин – свештеник без вере, Иван – историчар уметности и сликар-фалсификатор) и његове унуке Марије, тематизује питање односа индивидуалне, егзистенцијалне слободе, предодређености, односно судбине и пуког случаја. Током приповести, чији темпо гради одмерено смењивање врло уверљивих дијалога са другим облицима приповедања, без дужих описа, перспективе се смењују, тако да се у улози приповедача, поред оквирног, свезнајућег, налазе и синови, чије свести, пратећи шта се свакоме од њих дешава преломног 8. 8. 2008. (који би, по нумеролошким, нарочито кинеским веровањима, требало да буде нарочито срећан, а не трагичан, какав у роману јесте), читаоца воде кроз различите периоде њихових живота, од тренутка када је отац, да ли под дејством хипнотизера или хиром своје воље, нестао, да би од неуспелог постао изузетно значајан, интригантан и шокантан писац, чија дела, као својеврсне уметничке, текстуалне транспозиције његових потомака, изазивају не само пажњу јавности, већ и драстичне реакције читалаца. У средини романа јавља се и одломак из Артуровог дела, које као и дело у којем се налази, приповеда о породици, пародирајући обрасце породичне саге, сводећи животе на бљескове свести између рођења и смрти, без трага. Креирајући лик Ф-а, који је, истовремено, алтер-его свога аутора (Фридланд), али и метонимија и персонификација низа тема чијим се испитивањем Келман у овом роману бави (фамилија, фатум, фалсификат, фингирање итд.) Артур у свет и свет дела уноси узнемирујући нихилизам који, поричући стварност света, пориче и стварност личности као релативно стабилног и континуираног психичког ентитета од којег би свет требало да зависи.

Интелигентно водећи читаоца кроз сплет догађаја, судбоносних одлука, супротстављених мишљења и погледa на свет, Келман вешто и без претеривања користи лајт-мотиве, алузије и интертекстуалне референце, тако да се роман, упркос својој сложеној структури, чита с лакоћом и у једном даху.