Oblici zaborava
izdavač: Biblioteka XX vek, Beograd, 2018.
broj strana: 216
naslov originala:
Formen des Vergessens
prevodilac: Aleksandra Bajazetov

Poznata i vrlo uticajna nemačka teoretičarka pamćenja i sećanja kao društvenopsiholoških i kulturnih kategorija, u svojoj poslednjoj knjizi bavi se fenomenom koji je na prvi pogled negacija sećanja – zaboravom. A zaborav je, zapravo, dokazuje autorka, konstitutivni elemenat pamćenja, njegove organizacije, i samog sećanja kao čas voljnog a čas nevoljnog, nekada indukovanog a nekada prisilnog čina pojedinaca, grupa, zajednica, nacija…

U prvom delu knjige, autorka sumira dosadašnja istraživanja (kulturnog i društvenog) zaborava i procesa zaboravljanja, te sistematično i sažeto objašnjava sedam osnovnih oblika zaborava, od kojih su tri rezultat činjenice da ljudi, i kao biološke jedinke i kao pripadnici društava i kultura, moraju da zaboravljaju jer je nemoguće neprestano se svega sećati i održavati aktivnim čitavo pamćenje, naročito danas, kada je ono uveliko digitalno i digitalizovano, pristupačno i, istovremeno, nedostupno, „u oblacima“. Otuda automatsko, ali i selektivno, datim društvenoistorijskim i ideološkim kontekstom filtrirano zaboravljanje, uslovljeno nevažnošću ili suvišnošću određenih sećanja u određenim društvenim okvirima, kao i odgođeno tj. zaboravljanje na stvari, pojave, događaje, ljude kojih je, zahvaljujući baštinskim institucija, ipak moguće setiti se, jer nisu izbrisani iz kolektivnih i kulturnih pamćenja. S druge strane, zaboravljanje može biti i oružje, kada se iz sećanja manje ili više nasilno brišu određeni ljudi i događaji, bilo zato što bi sećanje na njih bilo u neskladu i protivurečju, ako ne i u ratu sa vladajućim narativima i okvirima, bilo da bi se nešto zataškalo, pa u tom smilu zaboravljanje može biti represivno ili saučesničko. Ostala dva oblika zaboravljanja imaju konstruktivnu svrhu, proističu iz želje za novim, zločinima ili traumama, nelagodama ili sramotama neopterećenim počecima. Kada je prošlost nepodnošljiv teret, onda je zaboravljanje terapija za namučena tela i duše.

U drugom delu knjige, Alaida Asman detaljno analizira sedam savremenih primera odnosa sećanja i zaboravljanja iz različitih delova sveta, odnosno društveno-političke funkcija i efekate zaboravljanja iz nemara ili s jasnom namerom, pokazujući kako se u konkretnim slučajevima više oblika zaborava dopunjuje i međusobno podupire. Njeni primeri tiču se spomeničke kulture i paradoksa zaboravljanja na ličnosti i događaje kraj čijih spomenika svakodnevno prolazimo a koji su postali takoreći nevidljivi, nacističke prošlosti određenih važnih i uticajnih ličnosti, tranzicionog brisanja i prekrajanja neposredne prošlosti u postkomunističkim i postkonfliktnim državama i društvima, holokausta i nakbe (izraelskog progona i ubijanja Palestinaca u vreme konstituisanja države), rekonstrukcije pojma i oblika pamćenja putem novih IK tehnologija i novih medija.

Iako govori o zaboravu i nužnosti/potrebi da se zaboravlja, i ova studija Alaide Asman zapravo je pledoaje za, a ne protiv kulture odnosno etički i samokritički utemeljenih kultura sećanja.

Odlomak iz dela

Nije, dakle, sećanje, nego je zaboravljanje normalna pojava u kulturi i društvu. Zaboravljanje se odvija bešumno, nespektakularno i svuda, dok je sećanje malo verovatni izuzetak za koji se moraju ispuniti određeni preduslovi.

 

Izradu portala
Šta da čitam podržalo
Ministarstvo kulture
i informisanja
Republike Srbije
Šta da čitam je jedinstveni portal za preporuke za čitanje knjiga koje su objavljene na srpskom jeziku. U radu portala učestvuje preko 30 javnih biblioteka iz Srbije.